Šumski Dnevnik Epizoda 3 – Oda rovitosti

Categories Svemir, Zemlja

Prva epizoda Šumskog dnevnika se može odgledati ovde, druga ovde.

Ovo je još jedan zakasneli tekst. 

Kašnjenje je problem retrogradne ličnosti –  moj je mozak internet eksplorer i sve reakcije na spoljašnjost kasne mesecima. Jednom prilikom sam pisala o čoveku koji je mislio da je jaje i živeo u strahu da se ne prospe. Shvativši koliko mi evaluacija prošlosti znači, sinulo mi je – pa i ja sam čovek-jaje. There’s a little bit of you inside of me što se kaže. Da nastavak ovog teksta ne bi zvučao kao bulažnjenje, najpre ću ukratko objasniti fenomen čoveka-jajeta. Zanimljivo je obećavam. 

U ne tako dalekoj prošlosti jedan čovek je živeo u ubeđenju da je jaje. Konstantno se plašio sopstvenog prolića. Nijedna terapija nije upalila dok mu jedan psiholog nije predložio da u džepu uvek nosi tost – ako se prolije, bar će biti svrsishodno, postaće sendvič. To je rešilo njegove probleme. Čovek je nastavio svoj život, slobodno i sa tost hlebom u džepu sakoa. 

Ovom rešenju su prethodile godine borbe i sramni sati među redovima knjiga za samopomoć. Filozofija ovakvih knjiga svodi se na jedno: “živi u sadašnjem trenutku, to je sve što imaš”. Vrlo lepa i istinita tvrdnja, ali i potpuno beskorisna. Ako u tvojoj prirodi postoji makar i nagoveštaj ludila (a nemoj se lagati da ne postoji), to znači da misliš više nego što je preporučeno. Okrenućeš se mnogo pristupačnijim konceptima od “sadašnjeg trenutka” – prošlosti i budućnosti. Pošto se sadašnjost neprekidno rađa i umire, ne možeš o njoj ništa da misliš, niti da je nakitiš, niti da je sopstvenim patologijama ukrasiš ili unakaziš. U tome nema ničeg romantičnog. Lakoća postojanja nije uzalud nepodnošljiva. 

Juče i sutra su već stvari od materije. Budućnost poseduje težinu iščekivanja, a prošlost nepovratnost i savršenstvo nepromenljivosti –  ona nije vreme, ona je sećanje.

Nego, da se vratimo na ostrvo.

Snikers

Mislim da je ovo treći mesec karantina u šumi. O tome, kao i o bilo čemu drugom, ne mislim ništa. Tako je kako je. Čitav moj misaoni sistem je sad već izobličen kao plastelin, što je veoma prijatno. Umesto podela i stavova u glavi imam samo neke koncepte. Pošto su kretanja na ostrvu i dalje zabranjena, niko u moje parče sveta nije došao niti je iko otišao. Nedeljama smo tu Kata, ja i Žan, vlasnik imanja. Komuniciramo pogledima i kricima.

Sve je isto. Sunce sija, sunce zađe. Kopam zemlju nežno, rukama, jer lovim žive crve. Trebaju nam za zasade zelene salate. Strašno se obradujem kad ih spustim na novo tlo, a oni odmah u njega zarone, bez pogovora. Pretpostavljam da uživaju. U procesu predaje mog tela i uma divljini, želje su nestale. Ne bih ni da sam ovde, ni tamo, niti da sam ovakva ili onakva. Samo jedna želja me drži već danima. Sladoled. Mislim na njega i kad legnem da spavam.

Zato svakih par dana naturim masku i rukavice i odem do sela. Kršim zakon tako što sednem na trg da ga pojedem. Uranjam u njega kao onaj crv u zemlju.

To nije nikakav domaći specijalitet, ništa tradicija i lokalni šmek – to je snikers sladoled iz supermarketa, pravo iz Vavilona. I evo ga – tu, na tom praznom trgu, u senci prazne bele crkve, mene obuzima nešto zaboravljeno. Moj ljudski identitet, rastopljen u planinskom vazduhu, izranja iz vode kao beba delfin. Ovo, što ja osećam ukus ovog sladoleda, ovo što mogu a ne moram, ovo što u meni taj sladoled budi, tu je sadržana prasuština mog civilizacijskog bića. Hvatam se kako mislim: “Šta su sve ljudi izmislili.”

Onda kad sam postala integralni deo prirode, dobila sam šansu da vidim drugu, manje organsku stranu iz daljine i tek mi se onda učinila čudesnom. Moje divljenje prema ljudima je novopronađeno i dirljivo, skoro me boli i preplavljuje. Hvala ljudi za muziku, za sladolede i za sva zadovoljstva koja ste smislili, a koja su samo želela da imitiraju prirodu, kao mlađa sestra kad se oblači isto kao starija. Onda sam se prisetila da sam i ja čovek. Mogućnost da pevam mi se na jedan dugačak trenutak učinila kao supermoć.

Stanovište da su ljudi uništitelji, da su ruglo i “rak planete” je tako lako prihvatljivo, a strašno je ružno. Ako tako mislimo zaglavljeni smo u dubokoj rupi automržnje. Iz te rupe ništa ne može da procveta osim još mržnje, a u njoj možemo samo da umremo, i mi i svet koji smo izgradili. Nije loše umreti s vremena na vreme, ali davljenje u mržnji nije plan koji mi se sledi.

Ovo novo otkriće mi je dunulo vetar u leđa pa sam sa novom lakoćom krenula kući iz sela, onom paklenom uzbrdicom koja vodi u moj šumski dom. Odabrala sam okolni put, koji vodi kroz jedno neobrađeno imanje, gde su stabla papaje skrivena u dubokoj travi. Bilo je doba najlepšeg svetla, 6 sati posle podneva. Razmišljanje o rupama privuklo je i jedno staro sećanje na godinu koju sam provela u crnoj rupi. 

Memoari iz rupčage

Kad mi je baš loše, vadim se tako što učim o bilo čemu što je mnogo veće od mene, i fizički i na kosmičkom nivou. Taj metod ne ublažava bol, ali ga čini manje važnim. Eskapizam ali šta sad.

Tako sam saznala kako nastaju zvezde-patuljci, kako se sudaraju svetovi i, najintrigantnije, saznala sam mnogo o evolutivnom procesu plavog kita. Pošto u šumi nemam neta, moram da ponavljam gradivo iz sopstvenih zapisa, halucinacija i malobrojnih knjiga koje su mi na raspolaganju. To je dobro zato što ionako ništa što sam napisala nisam zapamtila. Vraćam se na ovaj intervju sa plavim kitom jer mi je sad potrebniji nego ikada.

Ja sam Plavi kit.

Nekada davno, izašao sam iz okeana. Milenijumima su mi rasle noge, zatim dlaka, iz plićaka sam otišao u šumu. Tokom nekoliko hiljada godina, živeo sam kao goluždravo četvoronožno stvorenje, jeo sam pacolike životinje i učio kako da koristim novostečeni status u biosistemu. A onda sam prerastao u pravog pravcatog praistorijskog vuka. Živeo sam sam, živeo sam u čoporu. Kada tu više nisam imao šta da tražim, krenuo sam nazad ka vodi, terajući peraja da mi se vrate. Okeani su se za to vreme strašno promenili. Batrgao sam zakržljalim zadnjim nožicama dok se nisu pretvorile u ovaj prekrasan rep koji sada imam. Možda nisi upućena, no sibirski vuk mi je bliži rođak nego morž. Sve što mi je ostalo nepromenjeno, da se setim sebe kroz sve ove ere, jeste oko u koje sada gledaš.

Ali kako se sećaš svega toga?

U nekom trenutku, a ti ga srećom ne znaš, tvoji atomi će odlučiti da te napuste, i onda će nastaviti dalje, u zemlju, u vazduh ili gore, iznad vazduha. I onda, pre ili kasnije, naći će se da te opet formiraju. Znaš li zašto sam tako siguran u to? Zato što oni ni isprva nisu morali da te naprave. Bilo je milon drugih mogućnosti da se formira život, ali oni su odabrali baš tebe. Niko ih nije terao. Sastavili su te od najobičnijh elemenata kojih ima ih svuda u prirodi, ništa ekskluzivno, ništa dijamanti i retki minerali. Ali, nekim čudom – samo si ti ti.

Isto se desilo i sa mnom, samo sam ja ovde mnogo duže nego ti, ženko sapijensa. Imao sam više prilika da pogrešim i naučim. Kada sam već ovde, mogu da ti predočim par stvari da uštediš sebi živote: nekad ćeš morati da budeš tečna, nekad vazdušasta, nekad ljubičasta, možda ćeš jednom biti i krznena, a možda si sve to već bila. Gmizala si i njuškala potencijalni obrok račvastim jezikom po suvom pustinjskom vazduhu. Sručila si se iz oblaka na jedno malo Indonežansko selo, slavili su te jer je zasadima falilo vode da lepo porastu. Samo ono što je spremno da se menja opstaje. Ima li veće avanture nego menjati oblik i čak agregatno stanje tokom svog oduvečnog postojanja?

Nema veće avanture od postojanja. Ustvari, nema ničega drugog generalno.

Molila sam ga da me pusti da ostanem zauvek sa njim u mračnom okeanu. Prvo, bila sam sasvim sama, drugo, bilo mi je zanimljivije nego gore, na suvoparnoj svetlosti dana.

Ovde gde ja živim vreme ne teče jednako kao u tvom svetu. Ne zaboravi – uskočila si u krivu prostor-vremena. Mogu proći godine i decenije, u kojima ćeš se ovsrtati po tami, ili nećeš, jer će za tebe ove godine trajati kraće nego blok reklama što ih puste pet minuta pred kraj epizode. One su tvoje, ne daj im da prođu neopaženo. Oni što te čekaju napolju…a među njima je i bezbroj verzija tebe same, oni sve vide. Pred njihovim očima crna rupa te je pokidala još pre pola veka. 

To znači da mi nismo u okeanu, nego u…crnoj rupi?

Sporo učiš, kćeri. Idi sad. Ja ostajem zauvek ovde, ovo je moj svet. Moj dom. Trajem beskonačno sa njim.

Ali kako da isplivam napolje?

Srećna ti nova godina. Doviđenja!

Ostavši sama u tami, počela sam da se davim. Površina vode je bila kilometrima daleko. Spasila me je slučajnost. U očajničkom batrganju tela da dospe na vazduh, naletela sam na megajato svetlucavih, srebrnih ribica. Plivale su sinhronizovano, kao jedan organizam. Videla sam sve boje duge na njihovoj krljušti. Zabezeknuta nad bojama, zaboravila sam da se plašim, pa me je to jato povuklo na površinu sa sobom. 

Spasila me je lepota.

NJ

U sadašnjem vremenu, smeškam se u svojoj superiornosti nad starom, zamalo udavljenom sobom dok se, mudra i odrasla, provlačim kroz duboku travu napuštenog imanja na putu ka kući. Trava miriše, jeste, i pčele razigrano lete, odlično, ali ono što me trenutno zanima je misteriozno svetlucanje u travi. Saginjem se i pronalazim neseser, sav od srebrnih šljokica, sunce se odbija od njega kao da je živ. U šljokicama prepoznajem isti odsjaj koji sam onda videla na krljušti srebrnih ribica, i još jednu, jeftinu i uspešnu imitaciju prirode u svrhe lepote. Mora da je važna. Da nije, priroda bi uštedela na bojama.

“Šljokice?” izgovaram naglas. Koliko dobra reč. 

“Školjkice…” još bolja reč. “Obožavam srpski.”

“Konji. Njoke. Ognjen. Gnjurenje. Obožavam NJ.”

Jasno mi je da ova akcija zvuči nadrogirano, u najmanju ruku preuveličano, ali morate ćutati i danima tragati za crvima da biste poverovali u iskrenu poplavu milosti koju može da prouzrokuje slovo NJ. 

Otvaram neseser. Unutra je polomljeni telefon i slanik. U slaniku su šljokice u prahu. U telefonu ima par slika, na kojima prepoznajem komšinicu Martu i tri pesme. Puštam prvu koja mi upada u oči i počinje ovo. Posolila sam se šljokicama instant. Igram u samoći i blagosiljam neverovatan izum civilizacije, mobilni telefon iz kog izlazi muzika.

Na nebu je još bilo sunce, ali se na drugoj strani pojavio i mesec. A znala sam još nešto. Tu iza planine pod kojoj sam, tu je i vulkan. El Teide. Visok je kao što je dugačak krug oko Ade. Izdigao se iz praokeana. Crpi lavu iz središta zemlje. On je napravio ovo ostrvo i sada, u ovom trenutku, on me čuva. Zna da sam tu.

Konkistadori

Vratila sam se kući skoro u suzama. Ja sam niko i ništa u Parizu i Londonu. U svojoj ništavnosti, ja nemam nijednu jedinu osobinu, toliko sam nebitna da sam savršena.

Dolazim u svoje carstvo tišine. Tamo me čeka iznenađenje. Ljudi. Četiri nove osobe za onim večito praznim stolom. Ispostavlja se da su i oni zaglavljeni na ostrvu usled pandemije, kao i ja. Sve ovo vreme su bili u nekoj sekti i sad su izbegli ovamo.

To veče sam, posle više od dva meseca, sedela za stolom sa raznim ljudima. Raspravljalo se o tome kako će pandemija uticati na svet, kako će se čovečanstvo setiti važnosti prirode, o banalnosti i destrukciji sistema. Zatim, šta bi vlada trebalo da uradi po tom pitanju. O važnosti meditacije, uzgajanju voća i povrća jer to je povratak sebi, o štetnosti alkohola po ljudska creva i svest. Odlepiću.

Sutradan sam otišla da kupim cigare. Nisam pušila mesecima. O njima sam maštala i kad sam legla da spavam, umesto o sladoledu.

Sad više ne znam da li je moj “nestanak” zaista bio neka vrsta prosvetljenja, smrt ega ili puko narcističko oslobođenje od sopstvenog odraza u drugima.

Svi su mi dosadni. I ja. Ovi ljudi o svemu imaju mišljenje. Moja sloboda je ugrožena jer sad i ja imam mišljenje o njima. Ovako je bilo Montezumi po dolasku konkistadora. Šta je ovo. Životna pretnja. Ne samo da odjednom ponovo moram da imam neki stav o nečemu, već i da sebi nadevam prideve. Najgore mi je što su svi fini pa nemam ni prava da ih mrzim. Boli me kao Džoru kad mu Sem ljušti onu kamenu boleštinu s kože. Teritorijalna sam. Nisam to pre znala. Ove nepozvane individue se penju na moje drvo i otimaju moj avokado. Moja ličnost, molim vas nemojte baš ništa da mislite o njoj. Sve sam lepo namestila. Nemojte ništa da osećate prema meni. Moja stena, šolja, drugarica, moj Žan. Ostavite ih na miru! Gospode, pomišljam na prijatelje u Beogradu, kako li će vama da izgleda izlazak iz pećine kad se karantin završi.

Svoje tajne muke sam podelila sa Žanom, koji živi sam u šumi već deset godina. Saučesnički se nasmejao i rekao mi: “Dobrodošla u divljinu prijatelju. Moraćeš da naučiš da deliš i sebe i prostor.”

Stvarno sam životinja. Da znam da će imati efekta, zapišala bih sve pod sobom kao moj ker Manu nekada. Ali ipak nisam ker. Zato se povlačim, na ivicu šume, na ivicu svoga bića i sve one pametne zaključke koje sam donela zaboravljam. 

Nije prošlo mnogo vremena od dolaska dobrih uzurpatora kad je došla vest iz Srbije – moja najbolja drugarica je rodila bebu. Pravu bebu, prvu bebu. 

Ne znam kako vama, ali “šta te ne ubije, to te ojača” je za mene najveća budalaština novog veka. Kako se osećate u karantinu: da li ste bliži tome da pokorite svet ili da briznete u plač ako vam ispadne hemijska? Šta te ne ubije, brate, to te učini osetljivijim. Iz lomova koje preživiš možda ćeš izaći pametniji, možda i hrabriji, ali ishod je ili deblji štit oko jadnog sopstvenog srca ili hiperosetljivost. To nije nužno loša stvar, u neku ruku je i supermoć i velika mašina za stvaranje i razumevanje nečeg tako živopisnog kao što je ljudski duh.

Elem, razgaljena novim životom, nastalom u telu drugarice iz detinjstva, pobegla sam u kolibu da plačem. Konkistador po imenu Žislan me je opazio pa ušao za mnom da me teši. Kad sam mu objasnila da je radost u pitanju, pozvao je celu farmu na slavlje. Slavlje je izgledalo tako što su svi legli na mene i vrištali.

Školjka

Razume se, tu noć sam sanjala da se gušim, jer je neka ogromna telesina ušla u moju kolibicu i celu je ispunila. Pritisnuta između dušeka i sto tona teške mase na meni, čujem dobro poznati bas plavog kita. Izašao je iz okeana i došao da me spljeska:

“EJ! Sve što daš, sebi si dala. Sve što ne daš, od sebe kradeš.” 

Rekao je to na engleskom, cepajući se od smeha. Nisam se probudila. Ovaj govor sam sigurno negde pročitala pa zaboravila. Ne zvuči kao mudrost do koje bih sama došla. U nastavku sna sam rodila zrno peska koje je pred mojim očima raslo i postalo školjka. Nisam znala šta ću sa školjkom pa sam je spakovala i poslala u Srbiju na čuvanje kod bivšeg dečka. 

Ovoj jednostavnoj poruci divlje podsvesti su trebali dani da bude rasvetljena i rastumačena u mojoj osrednjoj, pitomoj svesti. Te dane sam provela zajedno s ljudima. Morala sam, opet, na silu da pobegnem da bih u praznini pronašla starog morskog prijatelja. Bežim i od sopstvenog glasa jer čujem plavog kita kako brunda sve što sam odavno izgovorila, ali nikad nisam čula:

“Ovo je trenutak, jaje-ženo. Slušaj – to je krckanje ljuske. Žumance je moglo da postane pile, ili je moglo da se posluži na sveže pečenom hlebu…ali nije. Još je rovito! Ti si tako izabrala. Ako trošiš vreme na sumnju u svoje izbore, načisto ćeš se ubuđati. Ako čekaš sigurnost koju će neko da ti napravi – isti slučaj. 

Jer pazi sad.

Nisi nikog volela zato što je postojao, već zato što si postojala ti sama. I obrnuto. Kapaciteti za ljubav su srž svakog ljudskog bića. Živa si, a to znači da je i tvoje žumance živo. Ono se sada proliva po zemlji, poješće ga crvi. To znači da ti više nisi jaje. Razložena u njima, ti si sada ukus. Nemaš više kontrolu, tvoja srž se prosipa. To je najbolji razlog da se živi.”

Podeli
error

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *