Šumski dnevnik Epizoda 1 – Ostrvo

Categories Zemlja
Ljudi nisu ostrva, ljudi su so u okeanu.

U životu sam bogu najčešće zahvaljivala za vodu i za kapi za nos. Ovo nema nikakve veze s pričom nego sam sad stavila kapi i oduševila se pa da zahvalim.🙏 Mozda bog čita moj blog.

Zapravo ne znam tačno o čemu se ovde radi, osim što prenosim kako karantin izgleda na ostrvu u Španiji odnosno Africi, ali videćemo gde će me rečenice odvesti. Ono što sigurno znam je da:
– u kontrastu sa sadržajem Vakaleidoskopa u njemu neće biti izmišljotina jer trenutno za njih nema mesta
– neće biti prepravki, objavit ću sirov tekst jer koristim malenu količinu neta koja mi je trenutno dostupna i kucam na telefonu što je za moje strpljenje paklena rabota

“Gde si?”

Našla sam se u Španiji kad je krenuo haos, u međuvremenu sam obaveštena da me moja zemlja ne prima do daljnjeg i let nazad je otkazan. I pre nego što se to desilo u Beogradu, ovde je uveden 24h policijski čas – može se po hranu i lekove, policija je ljubazna ali vreba iza svakog ćoška. Sve je zaključano, uključujući i smeštajne kapacitete za turiste.

To znači da nemam kuda. Nemam čak ni zidove ni krov. Moj karantin je potpuna izmišljotina.

Međutim, u tragediji sveta desila mi se sreća koja me je spasila od veštačkog izgnaništva. U datom trenutku našla sam se na samoodrživoj farmi biljaka između planine i okeana koju vodi nekoliko ljudi sa nesvakidašnjim bolom u dupetu za sve što se događa izvan njihovog malog raja. Najpre sam spavala u bušnom šatoru na livadi. Padala je kiša svaku noć. Stalno sam mokra i mrzim to. U tih nedelju dana me je ujela mačka koja je uspela da mi zareže venu tako da sam morala u hitnu da me saniraju. Nije mi radila leva ruka neko vreme. Budući da ceo život praktično guram glavu u usta životinjama po ulici i da nikad sebe nisam vodila u hitnu, ironija je odlična. Onda su drugi stranci sa farme pohitali kućama i ostalo je nas četvoro od kojih sam jedina zabranjena u svojoj zemlji, odnosno nemam mogućnost izbora, moram ostati gde sam.
U jednoj od tih kišnih noći sam, sa stopalima u blatu, čučala pod palmom i sipala sebi vino u čašu. Tri dana ranije sam iz nehata prisustvovala porođaju i nisam se sećala plača bebe, već krika žene koja ju je donosila na svet. Ali o tome sledeći put. Moj najgori prijatelj mi je poslao poruku: E, samo se zapitaj šta bi Hemingvej sad uradio. Pomislih verovatno isto ovo samo bi se još s nekim potukao ili bar razbio sebi ovu flašu o glavu. Zamislila sam kako sprovodim tu akciju i odjednom me pukla bizarnost situacija koje se nižu dan za danom, toliko mi je sve bilo neverovatno da sam se cepala od smeha pod tom palmom u samoći sve dok kiša nije počela da mi se sliva za vrat.

Krov

Dok sam stigla da pokupim s poda i emocije i sunovrat i paniku čitavog sveta, ne primećujući sam se infiltrirala u ritam prirode i društva.

Počela sam da pomažem u bašti, održavanju, kuvanju (vakina splačina na 1000 načina), branju avokada, lekovitog bilja za čajeve i pušenje, izgradnji kokošinjca, malim popravkama okolo. Aktivnosti kao u Makondu. Za uzvrat sad živim ovde. Učestvujem i u proizvodnji krema od cveća. Jedna od njih je ubrzala lečenje rane od mačketine. Posredila sam za ljudima koji su otišli sa ostrva i uselila se u svoju kućicu. Ima krov od palminog lišća i najlona, posteljinu, SVETLO! I to je jedini vid struje. Ustvari nije struja radi na solarnu energiju. Imamo kuhinjicu, tuš i wc u šumi. Desetine drveća papaje, avokada i banana, žbunove kafe i hibiskusa.

Jede se većinski šta ima u bašti i ponekad nešto iz prodavnice, do koje se pešači 40tak minuta. U nabavku uvek idem ja, jer je selo preslatko kao i prodavac. Nemamo frižider ali imamo plin, bojler i cigare od lišća banane. Sudovi i veš se peru na ruke raspoloživim sredstvima. Pomešajte to sa aktuelnom manijom pranja ruku i zamislite kakve bi šake imala žalosna vrba da je gospođa. E takve su mi šake.

Naučila sam kako da nateram avokado da brže sazri. Pomogla sam nekoj maloj ptici da sredi gnezdo koje joj je oluja srušila. Mislila sam možda ga i napusti zbog mog mirisa. Jutros sam videla, snela je jaja. Čekamo potomke.

Nije o meni

Pošto imam tendenciju da sporo i predano osvajam subjekte i objekte i posle se pravim da su zauvek moji, kao i da se pojavljujem i nestajem i nadam se da to niko neće primetiti (retko upali), tripujem da se odlično razumem sa mačkama. Ponosno gajim uverenje da smo iz istog plemena i da su otvorene za mene kao što su to uvek i zauvek kerovi. Zato sam ničim izazvan napad mačke doživela baš lično. Zašto me grizeš kad znaš da te volim?! Ja tebe nikad ne bih povredila. Uz kišu i hladnoću koja bi mi se noću uvukla pod kožu tako da danima nisam mogla da je izbacim iz sebe, čak ni kad bi me sunce pomazilo na par minuta ili sati i osušilo zemlju i veš – uzalud, u duši mi je ostala svirepa zima od prošle noći. Hladnoća je za mene životna pretnja – zato su zime teške i usamljene, zato sama mogu preko okeana, među gorile, u vr(e)le nove svetove ali nikad sama ne putujem na sever.

Nema druge, zaključila sam, ovo ostrvo me odbacuje.

Prošli su dani, pa nedelje. Ne znam trenutak u kom se desio moj nestanak, ali iščezla sam sa planete na neko vreme. Pretvorila sam se u vazduh.

Među planinama, u bezbrojnom cveću i njegovim bubama, igrici kiša i sunca, okeanu što ga danju vidim a noću čujem, ali nikad ne mogu u njega da zaronim, pod mesecom kojeg nema pa bauljam po mraku, toliko sam mala da praktično i ne postojim. Ništa ovde nije o meni.

Baš oslobađajuće. Mislila sam da će me ovo saznanje, ili osećaj, strefiti tek kad budem imala dete, iz razloga što sam regularnim danima sebi previše važna.

Sve što mogu, kao sapiens ženka, je da svedočim prirodi i da o njoj nešto mislim. Svakako, prirodu zabole šta ja mislim. Moje mišljenje o kiši nema nikakav uticaj na njenu zapreminu i temperaturu. Moje preference između oktobra i aprila, gađenje nad ribljim jajašcima ili divljenje prema procesu plime i oseke je za prirodu važno koliko i pobednik beovizije jednoj maloj električnoj jegulji.

Zato, ostrvo ne zanima da li sam tu ili nisam. Nit me drži nit me pušta. Ograničenja ovih vrsta su smislile ljudske civilizacije, ne priroda.

Karantin

Shodno tesnim ograničenjima u kojima civilizacija sada boravi i uzevši u obzir to da sam i ja deo te civilizacije, samu sam sebe zatvorila u šumu. Međutim, teško je predati se šumi kad znaš da ne možeš pobeći iz šume kad ti se hoće.

Sve zabrane su nasilje. Da znam da mogu da odem gde god, možda ni ne bih htela nigde.

Na ostrvu je danas 13. dan karantina, a još ne uspevam da se potpuno predam divljini, na isti način na koji se cilega života ne predajem snu. Kada zaspim, taj san me ima, ja sam njegova, nije on moj.

Šteta, predaja je najbolja akcija. Zamisli samo potpuno davanje! Kad god sam uspela u tome volelo je / bolelo je ali sam se odlično provela. Da je ovaj karantin kućni, možda bi se ovaj princip preneo na ideju o prepuštanju svojoj suštinskoj prirodi. Zamisli da te zabole šta o sebi misliš? Koje rasterećenje. Kako pandemijska odgovornost nalaže, nema mrdanja, nema činjenja koje uslovljava ko si i kakav si, samo postojiš i to ti je to.

Sad mi pada na pamet, ako pokušam da univerzalizujem onu jednačinu gore – obzirom da sama gospodarim svojim telom, i da znam da mogu da se ubijem kad god, želim da živim ali stvarno da živim, dokle god mi telo dozvoli. Ustvari, obuzme me tolika ljubav prema slobodi koje mi ono pruža da mi dođe da živim zauvek.

Reči

Ne shvatite me pogrešno dok pljujem civilizacijske izume. Neki od tih izuma su toliko divni da nemam izbora nego da obožavam ljude. Ljudi su smislili podršku i navijanje jedni za druge, slikarstvo, kolače s malinama, kapi za nos, ljubljenje s vatanjem, svilu iz izmeta svilenih buba, mikroskop i svemirski brod i nadasve – ljudi su smislili jezik.

Na farmi se pretežno govori nemački, engleski i španski. Domaćini pričaju potonja dva, s tim što je engleski prilično tarzanski. Ja sam jedina u plemenu koja govori i španski i engleski što znači da stalno nešto prevodim i uključena sam u svaki razgovor. Od toga odlepljujem jer mi ionako haotičan tok misli sada nasilno vozi u tri trake, na sva tri jezika. Obradujem se kad mi nešto ispadne da mogu da opsujem na srpskom.

I premda volim, ne, obožavam reči, i smatram da su izuzuzetno važne, isto tako su i ograničavajuće – teraju nas da imenujemo stvari, da ih definišemo malim skupom slova. U tom rutinskom oblikovanju misli, osećanja i pojava, oni gube na svojoj suštini i finoći. Jezik nekada ne zna za nijanse, a nijanse su najbolje.

Kako sam sklona da oblikujem stvari rečima, intelektualizujem i time banalizujem presvete senzacije kakve su ljudske emocije i nagoni, posebno u komunikaciji sa drugima, probala sam da ih utišam. Takođe sam, više ili manje suptilno, probala da utišam i druge koji hoće nešto da mi kažu a imaju iste sklonosti u komunikaciji kao ja. Pretresanje starih tema sa novim ljudima uvek ima sličan kraj. Na kraju se ili slažete ili se ne slažete, ne ostavljajući mesta za maleni prolaz svetlosti kroz ključaonicu koji je mogla da donese saučesnička tišina ili sudar kolena ili grudi u trajanju od 20 sekundi.

Kakva šteta. Neoprostiva. Ako na ovom svetu ima magije, to je onda istinsko razumevanje između ljudi, suštinsko povezivanje, sedenje u srži.

Ima drugih načina da objasnimo i razumemo jedni druge i ja im verujem. Ove metode sam mahom isprobavala pijana na žurci tako da nemam relevantne rezultate istraživanja. Kad bude javiću. (Ovo je verovatno lažno obećanje)

Međutim! Sve ovo gore sad ne važi. Jer ovo je doba za reči. Bez dodira, sa raznih strana debelih zidova, na bezbednoj i turobnoj udaljenosti, reči su sve što imamo i strašno su nam potrebne. Ovo je prilika da ih koristimo pažljivo i sa mnogo ljubavi.

Voli te tvoja zver

Vraćamo se sad na moju farmu. Juče sam se picnula (stavila minđuše) da odem da bacim đubre. 💅 Moje upicanjenje videli su samo gušteri. Srećom, đubre je 20 minuta od kuće te sam usput naišla na razne poruke podrške u vidu natpisa na kućama (“Sve će biti dobro!” “Izdrži još malo!” “Što se više odaljimo sad, skorije ćemo se opet grliti”)

Ljudi farbaju svoje terase i vrata, deca kače crteže, komšije ostavljaju jedni drugima cveće i hranu ispred vrata.
Zapale pljuge i ćaskaju, deru se sa prozora susednih zgrada. Atmosfera je sunčana. Vrata i prozori su narodni front, tačka susreta sa spoljašnjim svetom, ono za šta su nam do malopre služila lica.

Iznenađujuće, Tenerifljani poštuju sva pravila izolacije od samog početka. Ja sam ustvari najgori građanin jer se ponekad šetkam okolo da kupim sladoled.

Kao što sam već napisala gore, sve zabrane su nasilje. Suvišno je nabrajati i nasilje u vidu medija, pretnje od bolesti i smrti koja sada svakodnevno maltretira naše male mozgove i osetljive duše. Iskreno se plašim da će i stopa porodičnog nasilja skočiti u nedeljama koje slede. Ako već imamo tu jedinstvenu moć – da se služimo rečima – koristimo ih kao mekano oružje umesto zagađivače. Ma kakav Stay the fuck home i ostale pretnje. Nikoga ne zanima šta ima da mu naredi nečija profilska slika na fejsbuku. Od toga je bolja čak i akcija da svi na profilne stavimo selfije kako plačemo. Možda da probamo sa rečima podrške, sa rečima ljubavi ili bar navijanja umesto suvislim naredbama jer smo sada svi osetljiviji. Možda je čak prava prilika da se kaže sve ono lepo što je inače teško reći. Nema grljenja tako da se moramo grliti na daljinu ako mislimo da preživimo. Verujem da je dranje dobar provod, psovanje takođe, ali sve u svoje vreme. Sad nije to vreme.

Kome je do besa, što je sasvim razumljivo, nek oranizuje masovnu tuču kad se sve završi. Posle ćemo ležati jedni na drugima i udisati divan miris tuđeg znoja i krvi. Jedva čekam. Ja ne bih da se bijem, ali uzmem mačetu i odem među bambuse, napravim masakr pa posle od njih pravim neku nepotrebnu nadstrešnicu. Svi smo mi potajne zverine, jer ljudi su zverine, i moramo se nekad pustiti na slobodu, oštre očnjake u noći punog meseca i sve to. Ali zver je sada izvan nas, sa druge strane bojnog polja, ne, MEGDANA, kako dobra reč megdan.

We’ll share the shelter
Of my single bed

Pada noć. Još nema vesti iz domovine o povratku. Kad zaboravim na svoju sitnoću, nasilje nad sobom sprovodim tako što sumnjam u svoje odluke i mislim se šta je sve moglo biti. Kad se uhvatim u sumnjama, kažnjavam se s 20 čučnjeva ili uzmem da čitam. Vratiću se premudra i sa dupetom od zlata.

Vraća se mesečina, vidim kuda idem. Samoća primećuje oči guštera što vire iz kamenjara, promene nijansi na laticama kalendule, smer vetra, prohodnost nozdrva, visinu oblaka. Shvatam, ovako se i desio moj nestanak.

Sad imam vrata i imam krov. Skidam dnevnu haljinu i oblačim noćnu dok razgledam unutrašnjost kolibe i merkam krevet u koji ću se baciti.

Hvala ti krevetu
Hvala ti jastuku
Hvala ti knjigo
Hvala ti telefonu
Hvala vam poruke u telefonu
Hvala ti četkico za zube
Presveti losionu za telo
Pantenolu, nemam reči
Hvala ti vodo za piće
Hvala vam vrata
Hvala vam patike
Hvala vam mnogo ćebići mnogobrojni
Hvala ti glasu, za onomatopeju koja mi izleće iz grla. To je krik sapiens ženke koja je našla svoju pećinu. Pećina je njena i u pećini je toplo.

Već sutra moje sklonište može pripasti nekom drugom, ali to sad nije važno. Sad je moja pa je sad i volim.

Držte se prijatelji🧡

Vaka

Podeli
error

3 thoughts on “Šumski dnevnik Epizoda 1 – Ostrvo

  1. Taaakooo si me odvela u u tvoj svet trenutno…tvoj moc da bez pretenzija “uvuces”citaoca u realnost je zarazna…često kazemo “ništa niije slučajno”,ili “čudni su putevi Gospodnji”..tvoji putevi su idealni za neke dobre romane,a do tada…mozda nam i napravis neki dobar losion za boljku..

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *