Šumski dnevnik Epizoda 2 – Pećina

Categories Svemir, Zemlja

Prva epizoda Šumskog dnevnika se može odgledati ovde.

Umesto predgovora:

Pre desetak godina sam majci saopštila da želim da napustim faks. To se nikad nije desilo ali sam ga završila bez pobede. Ustala sam jednog jutra, otišla da diplomiram i vratila se kući. Niko nije znao osim mog momka. Osećala sam samo blago olakšanje što više ne moram da učim.

Majka i ja smo sedele na tremu porodične kuće. Dužnost roditelja nalaže brigu i večno pitanje šta ćeš da radiš sa svojim životom. Za mene je to bio početak kraja, dan kad su želje za raznoraznim dostignućima i zvanjima zamenjene autentičnim snovima, one koje sanjaš pre nego što te oko 25-te pukne bolna pomirljivost sa surovošću sistema.

“Ne zanima me ništa od toga. Naći ću svog čoveka i živećemo na ostrvu. Okupićemo pleme. Sagradićemo kuću na drvetu i imaćemo razne životinje. Uspostavićemo svoja pravila. Pisaću bajke o morskom svetu. Ali pre toga moram da proputujem Južnom Amerikom.”

“Šta ćete da jedete?”

“Pa pecaćemo.”

Moja majka nikad ne osuđuje i to je najdivniji od svih kvaliteta koje od nje nisam nasledila. Postavljala je pitanja iako sam znala da misli da bulaznim.

“A od čega ćete da živite?”

“Od ljubavi.”

Zarobljena deca Somerhila

Hiljaditi dan karantina. Dugo nisam pisala. To je zato što sam razlivena u osećanjima i mrzi me da ih preformatiram u reči. Kada su ljudi panično otišli sa ostrva usred pandemijskog sunovrata usledile su nedelje samoće tokom kojih sam izgubila većinu osobina i prideva – nije imao ko da me vidi pa da se u tom odrazu prepoznajem. Nisam ni imala šta da odlučujem ili radim pa da na osnovu toga nešto mislim. Kao, ja sam planeta koja lebdi u nemom kosmičkom mraku. Osećanja su okean a misli su malena ostrva, kao Francuska Mikronezija. Ova igrica je najistinitija kad se najedem pa legnem da dremnem jer se onda zaista osećam okruglo, a s obzirom da žmurim – kao da sam zapušila nos i sad gnjurim u tom toplom okeanu.

Misli se, međutim, nisu dale artikulisati kao rečenice ni posle, kad su u moj prazni prostor ušetali ljudi.
Juče mi je svanulo i zašto. Živim kao dete na raspustu. Znači od pisanja može samo sastav “Kako sam proveo/la raspust”, i to kad budem daleko odavde. Nemam namere niti planove. Svakog dana padnem. Uvek krvava kolena. Dan funkcioniše po principu šta ugledaš time se baviš. Kad vidiš drvo popneš se na njega ili otkineš list pa ga lupiš dlanom preko pesnice i diviš se onoj “pop” onomatopeji. Drugi se takođe dive, pa brže bolje probaju isti trik. Ima raznih instrumenata po farmi – džinovski ksilofon, gitara, perkusije u vidu začina po teglicama, bubnjevi od četkica za farbanje i par flauta od bambusa. Prirodno, kad na njih naiđeš uzmeš da sviraš. Ostaviš posle 10 minuta. U bašti ima svega tako da su mogućnosti neiscrpne. Uvek neko čuči u cveću. Ako ti je posao tog dana poliranje suvih tikvi, razume se, jednu ćeš prepoloviti, nabiti na glavu i furati tikva-kačketić ceo dan.

Zahvaljujući matrijarhatu koji je slučajno zavladao na farmi, čak i prehrambene navike su mi kao u devetogodišnjaka. Treba samo da sednem za sto i uvek će se naći neki dečak da mi pod nos tutne pun tanjir. Podrazumeva se i da si stalno napolju, iz prostog razloga što unutra ne postoji.

Toliko se izmorim od tog praživota da uveče zaspim kao na moru posle celodnevnog kupanja i ledene lubenice, što znači da sam prestala i da čitam i pred san nešto zaključujem. Ustalile su se interne forice u komuni tako da po ceo dan vrtim 20 reči u krug. Da sumiram sve gore rečeno – glupa sam ko noć.

Samim tim, shvatam upravo, srećna sam ko noć. Ne sećam se ove vrste bezbrižnosti.

Samica

Ali o bezbrižnosti sledeći put. Sad kad sam dete iliti odrasli imbecil teško je vratiti se mesec dana u natrag i prepričati slojeve kroz koje sam slobodnim padom proletela u opštoj zatvorenosti. Ali pokušaću. Deluje mi važno jer verujem da smo kolektivno popadali u datoj situaciji.

Sve je bilo zaključano, pa tako i moje parče šume. U njemu smo ostale samo ja i devojka po imenu Kata. Mi nemamo gde.

Kata liči na lisicu. Imamo isto godina ali izgleda kao da se rodila 8 godina posle mene. Takva joj je i duša. Njen egzoskelet je blistav, večno se smeje, kliberi, podriguje i popunjava tišinu i kad hoćeš i kad nećeš. Do Tenerifa je stigla od rodne Nemačke stopom. Skontale smo se na 1 i ustalile svoju vrstu zabave.

Kad smo ostale same, međutim, naši egzoskeleti su se jedan po jedan topili na suncu i slili nizbrdo do okeana. Ostale smo ranjive i istinite, bez doma, mogućnosti i očekivanja. Nekad smo pričale, nekad ne, postale smo jedan organizam bez osobina i bez težine. Dešavalo nam se da sedimo i ručamo pola sata i da se na kraju ne sećamo da li smo razgovarale ili smo se samo gledale. Svet je u vakuumu, ni tamo ni vamo, pa tako i ja sama, moje kratko i besmisleno vreme. Kako mi je beogradski život delovao predaleko, a ostrvski kao da ga sanjam a ne živim, osetila sam kako me sva uporišta puštaju, a stare ljubavi i uloge napuštaju. Napuštanja su bolna, ali bolna su i rađanja. Kata i ja smo se pretvorile u helijumske balone koji su nekome izmakli iz šaka i sad lete u visine, slobodni i sami.

Onda sam se jednog dana navikla na taj bestežinski let. Ne, zavolela sam ga.

Znam zašto. Najpre iz samoće i nedostatka društvenog pritiska, a zatim iz novonastalog detinjeg uređenja moje glave, ukinute su unutrašnje zabrane. Razvezaše se čvorovi.

Emocije se kreću kako im se hoće. Nemam čime da ih na brzinu zamenim ili zataškam kad mi se ne sviđaju. Njima sam suvereno vladala tako što sam ih razumela, a kada shvatiš odakle osećaj dolazi i objasniš ga, on se razloži kao ona kocka supa u previše vode – skoro da ga nema. Funkcionalan metod preživljavanja. Ali godine razlaganja su me naučile i da osećanje nikad ne ode, samo se rastoči u mirkočestice i radi te tiho, ali mnogo duže nego u slučaju da si ga pustila da te celu obuzme.

Elem – pošto mi ritam i stil života na ostrvu to dozvoljavaju, puštam droge svoga tela da me rade danju i noću. To znači da, bar neko vreme, ne mogu ništa da svodim na reči, mogu samo da slušam muziku. Tako i bi.

sPASitelj

Jedne noći muzika je bila pretužna i klaustrofobična. Solucije za panično crnilo koje me je obuzelo bile su:

– napraviću sranje, državni udar, ili makar pobeći odavde, obrijaću glavu, skočiću u more, spavaću na ulici i kriću se od policije kao u igrici

– prestaću da jedem i pijem sve dok ne nestanem

Delić mene je bio ponosan na svoju bednoću. Sutradan sam se probudila, otvorila vrata, ispred njih je čekao nepoznati pas, svetlo siv i ogroman. EKSPEKTO PATRONUM! Odlučio je da je sad moj. Dao mi je šapu kad god sam pružila svoju. Pratio me i do prodavnice, čekao ispred, pa nazad sa mnom kući. Pas je uvek dobra ideja.
Nazvala sam ga Numa, po mom krznenom sinu koji je ostao u Beogradu. Međutim, budući da se pojavio u noći punog meseca i vratio mi radost kada sam bila na najdubljoj tački svog beznađa, postao je Lunito. Želim da se smanjim da mogu na njemu da odjašem u suton. Volim ga i to mu saopštavam na svim jezicima.

Predaja

Uzevši u obzir sve iz poglavlja iznad, nemam nikakvo poverenje u svoju glavu. Svakodnevno sam naduvana od količine čistog vazduha koji moja beogradska pluća ne mogu da prožmu. Nema mi druge nego da malobrojne, ali sudbonosne odluke donosim isključivo iz stomaka.

Jednog dana mi je zvonio telefon na koji sam se nekim čudom javila. Bio je sa mnom jer sam merila koliko dugo mogu da stojim na rukama uza zid a da mi ne eksplodira glava. Neznani čovek s druge strane žice me je na srpskom obavestio da sa Tenerifa u 6 leti evakuacioni avion za Budimpeštu i da je moje ime na spisku. Kad stignemo za Beograd idemo svi u karantin. Bilo je pola 3.

Nemam pojma kad će se desiti sledeća prilika za povratak kući. Ali ako mislim da iskoristim ovu, moram da krenem odmah. Plima svega što sam pojela za doručak mi se kao niz naopačke tobogan sjurila od stomaka do grla. Poslušala sam ovo suptilno “ne” u vidu pretnje moga tela povraćkom.🧡 Avion je odleteo bez mene.

Posle smo se Kata i ja zapile od pola flaše vina, što mi nije pomoglo da dokučim da li blokada glave krči put intuiciji ili sam samo slučajno zaboravila da brinem.

Marakuja

U životu sam stekla mnoge nezavisnosti ali kulinarsku i tehnološku nikada. Niti želim, iskrena da budem. Možda sam samo razmažena jer mi je život darivao braću i momke kuvare i programere.

Na ostrvu jedem kao Adam i Eva pre jabuke. Od lokalnih farmera dobavljamo nikad prskane marakuje, avokado, kukuruz, kruške, sav zeleniš ovog sveta, jaja slobodnih koka i kolekciju egzotičnog voća koje nikad pre nisam probala. Favorit mi je kanistel, narandžasta loptica sa jezgrom teksture pirea a ukusom između manga i kestena. U ovakvim uslovima hrana je za mene dobila novo značenje.

Pre nego što su došli muškarci i prevladali kuhinjom, kuvala sam svakog dana i jela kao da mi je slava. Izumela sam razna jela, kao što je na primer Tropski pasulj. Imajmo na umu da rernu kod kuće koristim kao skladište za kese i račune i da sam godine 2015. naučila šta znači “prodinstaj”.

Svaka je voćka mali organ i toliko je lepa i sočna da ne mogu da je ne seksualizujem. Način na koji kora marakuje krcne kad je probušiš prstom, mekoća njene mirisne unutrašnjosti koja ti se potom sliva niz ruku, presijava kao zlatni kristali na suncu. Otvorićeš je i jezikom pretražiti njene zidove, usisaćeš sok u sebe, pustiti da ti klizne niz grlo i bićeš srećan.

Elem, svaka vagina je bog, uzani portal između svetova. Klanjajmo se i mislimo na nju pre i posle svakog obroka. Što implicira sledeće poglavlje:

Telo

Žan, vladar zemlje na kojoj sada živim, miriše na znoj, vlagu i kutiju za alat (mislim da je to miris sveže zavarenog metala). Obožavam ga. Kupa se samo vodom (“shampoo is shit, man”). Kata koristi sapun, ali pod tuš ulazi jednom nedeljno. Miriše na kuće starih ljudi. Dezodorans je zagađivač korona nivoa, ljudske arome su intenzivne, dlake po telu podugačke, stopala neoperiva. Zanimljivo mi je i neprijatno u tuđe ime, a zatim mi je neprijatno od sopstvene površnosti.

Ali ja obožavam da mirišem! Kako ćemo sad. Tu nastupa nebitan, ali za istreniranu personu omiljeni scenario – što kod kuće nisam na ostrvu jesam. U Beogradu sam nesumnjivo najveći klošar među drugaricama. Opominju me da kupim nove stvari ili da bar operem patike. Jednom sam probala da stavim rumenilo za koje se ispostavilo da je kamen za pete. Ovde sam, pak, princeza. Svi podriguju za stolom osim mene. Smeju se mojoj uparenoj pinceti i ogledalcetu, kupaćem kostimu (“ma šta će ti to”), sandalama, količini i diverzitetu krema koje posedujem. Uživam u ovome jer postajem svoj kontrast, a čemu služe kontrasti nego da nam malo vatru raspirkaju.

Higijena – medicina – dezinfekcija – sve ove reči mirišu na isto i sve imaju sposobnost da sljušte sa ljudskog tela sve što je čulno, živo, erotično i lepljivo. Pričam o konceptu, ne o pojedinačnim situacijama kao što je spektakl kad tvoj muškarac izađe topao i mirišljav iz tuš kabine. Na i u telu se krije toliko dobrih i zabavnih stvari da mi se vulgarizacija i mržnja prema njegovom nepravilnom obliku i svemu što zna da napravi čini najvećom tragedijom modernog doba. Zar je uzalud Diogen kakio po trgovima Atine? Kakav protraćeni potencijal.

Moje telo je moja jedina kuća. Sve druge mogu da se spale, ja ću nastaviti da postojim. Neusiljeno pomirenje i nova romansa sa njegovim lepotama, ružnoćama i apsolutnostima je posledica života:
– u prirodi, bez pravila, gradske štroke i neudobne odeće
– u toploj sredini, uvek si pomalo go i na sebe naviknut
– deteta na raspustu, padaš, trčiš, hodaš bosonoga – telo te na sebe podseća
– na mestu koje se zove “samoodrživa farma”. A šta znači samoodrživa – znači da se ništa ne baca, znači da sve kruži. Što kaže Žan: “Ne volim ništa što je beskorisno. Ali čak i lenji ljudi koji mi dođu na farmu i ne rade ništa moraju srati pa su mi ipak korisni. Govna su dragocena za moju baštu. I love shit, man.”

Ništa što u tebe uđe i što iz tebe izađe ne nestaje. Nema slivnika niti odvoda putem kog će, pritiskom na taster vodokotlića, sve čega se gadiš otići u lažni nepovrat. Ne – kopaćeš rupu za kompost, slušaćeš pritom serenade Hulija Iglesijasa, punićeš rupu lišćem i svojim i tuđim “proizvodima”, posmatraćeš kako iz njih cvetaju najslađe jagode i poješćeš ih u slast.

Zašto ovo pišem?

Zato što iznova zaboravljamo krucijalnu istinu. Ako mislimo da budemo celi, ili -zamisli! srećni🤯 – ne možemo da odbacujemo delove sebe koji su nam ružni ili neugledni. Moramo ih voleti i uzvratiće nam raskošnim poklonima.

Nema nam pripadanja pre samoprihvatanja.

Cueva Negra

Ovo nisam znala da definišem u detinjstvu, ali mi je bilo jasno da je moje telo zanimljiva naseobina o kojoj ja odlučujem. Na primer, kad se kupaš u kadi tvoja kolena su ostrva, kad se zaljuljaš pa napraviš talase napravio si cunami i poubijao celu populaciju ostrva.

To kad sam shvatila prestala sam da pravim cunamije. Kad mi se baš talasalo, selila sam žitelje svojih kolena na glavu, tamo je ionako najbolje zezanje. Kosa je džungla, svaka lokna moze da služi kao dzinovska lijana. Ko mi se sakrije u uvo diktira mi snove kad zaspim. A kome uspe da mi uđe u telo kroz usta…taj je ušao u pećinu. Nisam razmišljala šta ima u pećini – kad proviriš u svoje grlo u ogledalu, vidiš samo mrak. Kasnije, kad sam bila skoro devojka, videla sam kako mikronarodi izbezumljeno beže pred brijačem koji mi se penje uz nogu i seče sve pred sobom u korenu.

Posle dvadesetak godina sedela sam u vozu i slušala Vivaldija ili tako nešto. Kad zažmurim, krvotok mi se pretvarao u podzemne vode, tanke i žive reke koje napajaju bujan unurašnji svet, prašume i podivljale bašte, od carskog mesnatog cveta u sred grudi do sićušnih grančica na vrhovima prstìju.

Još trećinu života kasnije evo me same na zapečaćenom ostrvu. Noću je mračno isto kao kad žmuriš. Obožavam noć ali mrzim mrkli mrak. Da pobegnem od njega moram da se sklonim u još mrkliji mrak, duboko u onu pećinu, gde leže leševi svega čega sam se ikad plašila. Tu nikad niko nije bio. A nisam ni mnogo puta tamo bila ja.

Ovde moram da boravim kada se menjam. Oduvek sam premlada za svoje godine. Ljudi stare od ništavila, od odvajanja, tragedija i od emotivne štednje. Međutim, stare i kad odrastaju samo se tad drugačije zove.

Dok se spuštam u svoje podrume, bojažljivo, stepenik po stepenik, dolazim do preplavljujućeg otkrića. U pećini nije hladno. Mrak je topao i utešan i zna nešto što ja ne znam. Oh, to see without my eyes…! Obuzela me dragost, kao kad držim u rukama malo štene.

Ovo saznanje me je držalo novom i radosnom danima, a onda sam jednog jutra provalila da sve ovo vreme živim u ulici koja se zove El camino Cueva Negra (Put Crne pećine).

Nismo džabe najpre bili pećinski ljudi.

Više nemamo želja

Kad sam počela da pišem ovaj tekst nisam imala predstavu šta me čeka u nedeljama koje slede, niti moć da utičem na to.

U tih mesec dana okrenuću se naopačke, ali nek dešavanja ostanu tajna, bar do sledeće epizode.

Ovo ostrvo, najlepše i najbujnije mesto na kome sam ikada boravila, naučilo me je lepotama žmurenja. Kakav čudesan paradoks. Preda mnom se njišu palme i talasi, svetluca narandžasto cveće, ogledalo-okean, leptiri i papagaji. Ja legnem na travu, stisnem kapke i pokrijem se preko glave. Letim niz tobogan u pećine svog bića i gledam kako se provode mala čudovišta koja u njima žive. Proučavam njihovu krljušt, srebrne čestice se sijaju kao nafta u bari. Nazirem jednu crnu njušku i oko nje sivo krzno umesto krljušti. Lunito! Oduvek smo zajedno.

Ne znam kako su čudovišta preživela u meni sve ove godine. Vesela su i podebela. Ja sam njihova majka a ne sećam se da sam ih hranila ili vodila u šetnju.

Već upadam u san kad čujem svoj odrasli glas kako se odbija o crne zidove:

“Od čega živite?”

Prevrću zverskim očima jer postavljam patetična pitanja.

“Od ljubavi.”

Podeli
error

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *