Mnoge noći u Suninom životu, obuzete agonijom ili ekstazom jer se na skali između ova dva ekstrema njeno srce topilo kao keks u mleku, počinjale su na prozoru biblioteke u društvu cigarete. Upaljena cigara je dobro svetlela u tami i to je bila njena jedina namena. Smrdljivi duvan je u gluvo doba postajao slatki demon, boemski instrument, uprkos (ili zahvaljujući) upozorenjima koja su tvrdila da svaka cigara znači dan života manje.
Čekala je trenutak kada se zgrade spoje sa nebom i na njima samo jedan prozor, ili dva, ostanu da svetle. U tom trenutku samo su odabrani budni, a grad zamiriše na jednu od dve stvari:
1) samoću
2) mogućnosti.
Život u velikom gradu obećavao je zbijene zgrade i zbijena tela, među kojima je bilo i njeno. Statističke šanse da se bude sam iz nehata bile su male. Život u velikom gradu je, takođe, bio surov – fizička zbijenost ne obećava i duhovnu, ili barem mentalnu, te šanse da se bude usamljen nisu tako male.
Ove noći ona će otići u stan jednog mladog čoveka po imenu Boris. Zgodan mladić bebeće kose i američkog smisla za humor. Živi sam, 11 stanica daleko, frižider mu je pun hrane koja mu majka šalje upornošću majke studenta iz provincije, premda je Boris davno završio sa studijama.
Suna je u ovu posetu ponela dve knjige. Jednu kojoj je veoma privržena i jedan neverovatan krš, koji će ostaviti u vlasništvu Borisovog stana. Neke knjige zaslužuju bolje, ma koliki krševi bili. Neko treba da ih pročita i udahne im život.
Ovoj knjizi je nedostajala sposobnost da doprinese izmišljanju Suninog života, da joj izmisli ushićenje, dosadu, tugu, da se zaljubi u sporednog junaka, žali za njim kada nestane sa stranica, slavi njegovo postojanje koje je bilo uzvišenije od svih drugih oblika postojanja – on je postojao samo tu, samo tada, rođen iz nečje mašte razlio se kroz otisak štampača, ostavljen tu sa tek po kojom upadicom koja će doprineti razvoju glavnog junaka. Pisac nije ni slutio da će ga Suna zavoleti, da će docrtati nedostatke njegove biografije i karakternih crta, moći će da ga izdvoji iz tog sveta među koricama i prenese ga u drugi – tamo gde je on suvi protagonista.
Iznad svega, Sunin ljubavnik iz romana imao je karakteristiku kojom nije mogao da se pohvali nijedan opipljivi muškarac – bio je besmrtan.
Noć
U zagušljivom stanu opipljivog Borisa uveliko je gorela buksna. Goli ispod jorgana, njih dvoje su se smejali i zamišljali da su u nečijoj torbi. Usledio je seks sa suvim ustima, što je oštrica koju moraš primiti u srce kad ti je mač već omogućio da budeš u nečijoj torbi. U mešanju kože nije bila baš sigurna u prethodni smer kretanja Borisovih ruku, ali u nekom trenutku mu je šaka zaspala preko njenih grudi, oklembešena i suva kao jezici kojima su se trenutno grebali. Kao da je krenuo da ih obuhvati, pa na pola puta zaboravio. Pod tim nepostojećim pritiskom, Suna ima utisak da joj se grudi skupljaju, da gube na svojoj mladosti, na velelepnom značaju, pretvaraju se u dve pocrnele, usahle smokve.
“Nijedna sisa ne zaslužuje ovakav tretman. O tome treba da se napiše džepni priručnik. Svaki muškarac mora da zna – njegova ljubavnica je mega-planeta – neotkrivena, najveća planeta sunčevog sistema i tako je treba i tretirati. Kao čudo neviđeno. Doduše, sigurna sam da su bakterije na mom telu ubeđene da sam ja planeta. Možda imaju i religiju posvećenu mojim mladežima. A u tom slučaju – moje grudi su moji meseci! … Obožavam mesec. Kao mesec u vodi…tako ja u tvojim snovimaaa……Žeks, vragolan stari. Taj čovek je oduvek star. Pitam se da li je ikada navatao Grlicu. Ako je onomad imala 25…koliko sad ima godina? Hah, Žeks… ona nova modna brada i naočare, izgleda kao Lav Trocki… ne stoji mu loše. Ubila bih se da moram da nosim naočare. Ustvari, nikad se ne bih ubila. Da baš moram, pustila bih da me rastrgne divlja zver. I to neka plemenita ženka – da nahrani svoje laviće. Tako bih izbegla i sopstvenu sahranu, a svojim telom bih nahranila gladne. U nekom sirovom smislu – ispunila bih svoju svrhu. It’s a ciiiircle of liiiifeeee….!”
Boris je zastenjao malo glasnije, mlaka tečnost joj se prolila po stomaku. Tad se setila gde se nalazi. Shvativši da je mislila na Željka Samardžića dok je čovek iznad nje svršavao, da joj se po glavi vrzmao scenario lične smrti dok je, bez sumnje, pravila zadovoljne face što je još u petom razredu videla u pornićima, ekstaza je ustupila mesto agoniji. Kakav građanski seks.
“Idem kući.”
“Gde ćeš?”
“Radim rano.”
Neće moći ovako, u sebi je zaključila.
Moju sisu držiš kao parče skorenog hleba. A kako čovek drži sisu, tako drži život.
Vodnjikave kičme i srozanih ubeđenja, Suna je, u 3:30 izjutra, hodala pustim ulicama grada. Sa gorkim samoprekorom, priznala je mogućnost da je i ona Borisove guzove držala na isti način. Najednom joj se želudac suzio, a paranoja objavila da je sigurno prati potencijalni silovatelj, vreba čudovište ispod prvog sledećeg šahta, a iz mraka je posmatraju zle ženturače sa po jednim okom. Kuća joj je bila daleko i kuća je bila usamljena, ali je – sinulo joj je – biblioteka bila jednako udaljena. Ali puna (izmišljenih) ljudi.
Čovek
Na trećem spratu jedne neočekivano uzane zgrade živi čovek. Njegov stan je takođe neobično uzak, a plafoni visoki. Na kraju krajeva, i taj čovek je takođe neobično visok.
U stanu postoje dve prostorije – spavaća soba koja je ujedno u radna i dnevna, koja je takođe trpezarija i kolekcionarski kabinet. Na njenim policama, podovima i naslonima kreveta nalazi se više desetina satova, peščanih, sunčanih, digitalnih. Većina radi, većina otkucava. Peščani satovi ne otkucavaju, a ne možeš ih ni sprečiti da ukazuju na protok vremena tako što ćeš im izvaditi baterije.
Možeš nešto još bolje, zaključuje čovek, oboriš ih na stranu.
Tako se vreme legitimno zaustavlja, a i više od toga – oboreni peščani sat formira matematičku oznaku za beskonačnost.
Pored satova, tu su i pokvareni tranzistori koje čovek pazari od Cigana na buvljaku. Stalna je mušterija pa mu neretko i poklanjaju pokvarene primerke. Na velikom trpezarijsko-radnom stolu uzanog stana čovek rasklapa jedan sat i jedan tranzistor i pedantno ređa delove i deliće. Onda ih unakrsno menja – sklapa ih i vrši niz operacija svojim dugačkim prstima, dok stare mašine ne budu ponovo cele. Izračunao je – ako bi živeo još 114 godina, mogao bi da napravi mali svemirski brod samo od buvljačkih tranzistora, ne baš za sebe obzirom da je to prilično predimenzioniran čovek, ne – bio bi to svemirski brod za hrčka. Jedan mali hrčak odneo bi tim putem deo njegove starinske duše u svemir. Manje zato što je sanjao da postane astronaut, više zato što je ova planeta bila suviše tesna za njegovu glavu, za njegovo postojanje koje se činilo kao kratak pratrenutak, nedovoljan za razumevanje svega što je čovek hteo da razume.
Ali, tih 114 godina nema. Zato su tu ovozemaljske skalamerije.
Nakon što bi svi delovi nestali sa površine stola, dolazio je trenutak odluke. Ako je operacija uspela, kada pritisne dugme za paljenje iz tranzistora će se čuti muzika. U suprotnom, muk.
Udiše, zadržava dah, spušta kažiprst na oguljeno dugme, pušta ga. Iz malog zvučnika zakrči patetični hit sa radio Lagune. Čovek se smeši.
U ovom malom trenutku neizvesnosti, između muzike i tišine, oseća se kao dečak.
*
Iako je svojim satovima mogao da oduzme moć otimanja i poklanjanja vremena, uporne rođendanske čestitke koje su ga progonile već trideset treću godinu za redom su bile samovoljnije.
Ne bi ga suviše zamaralo da je u pitanju samo rođendan, ali trideset treći! Sledeći takav biće tek 66. a ko zna da li će te godine doživeti. Naime, koje godišnje doba ranije je saznao da se Sunce svake 33 godine rađa na istom mestu na horizontu. To znači da danas, baš danas, ono navršava pun krug od onog jutra kada je provirio iz svoje majke, kad ga je prvi put držala u rukama i gledala u to smežurano lice pod ružičastom svetlošću koja ga je obasjavala s prozora. “Rodio si se sa suncem”, govorila mu je svakog rođendana, pa ga gledala odozdo vlažnim očima a on uzvratio pogledom dugim koliko je mogao da izdrži. Danas će, kako kaže internet, svanuti tačno u 06:01.
“Ako ne propustim izlazak, ako me sunce vidi i ja vidim njega, možda mogu da mu kažem…možda sve da počnem iz početka, možda da počnem da gradim svemirski brod I da stignem da ga završim, možda…možda mogu da se obrijem za tu priliku.” Sat je, međutim, nemilosrdno otkucavao 05:25 i čovek je žurno izašao u noć koja se pretvarala u dan.
Nebo je već bilo ljubičasto kad je naš izbezumljeni junak utrčao u porodilište u Ulici narodnog fronta. Znao je svoju destinaciju – sprat i sobu u kojoj je prvi put osetio bol, ugledao dan, mamino lice, i gde je dan prvi put video njega. Sestra ga je zaustavila već u prizemlju.
“Izvolite?”
…..
“Mladiću, kod koga dolazite?”
“Ja? Ne…samo sam hteo da vidim porodilište…”
Nezabavljeni pogled sestre u drvenim klompama bio je dovoljan da shvati nepromišljenost svoje namere. Mora ili da se seti neke porodilje, ili da istog trenutka nauči da laže. Nijedno nije uspelo. Dole na ulici, kasni maj je postavio bujne krošnje koje su gušile i poslednju nadu da će se čovek i sunce sresti ponovo, na pravom mestu u pravo vreme. Kuda sad? …Uzbrdo! Nije znao gde “uzbrdo” vodi, ali je poverovao da će sa visine imati bolji pogled ka horizontu i suncu na njemu.
Bezglava potraga za vidljivom istokom završila se bezuspešno na jednom malom platou, sa kamenom klupicom ispod koje je spavao pas i malom, okrnjenom fontanom. Hladni talas razočaranja poplavio mu je srce.
5:55. Možda je vreme da odustanem.
Umio se na fontani. Provukao mokre prste kroz kosu i bradu.
Šta sad?
Levo od platoa je bila zgrada škole ili možda vrtića. Desno bela kuća sa drvenim vratima iznad kojih je pisalo “Biblioteka”.
Desno.
Jutro
Suna je stajala na poslednjem pragu merdevina sa krpom u ruci, brišući prašinu sa knjiga o astronomiji. Smestila ih je na najvišu policu, da budu bliže svemiru kako i dolikuje. Čestice prašine su letele sa knjiga u tanki zrak sunca koji se probijao kroz vitraže praveći svoj mali svemir, tu ispred njenog nosa. Tišina u prostoriji je bila skoro svečana.
Zatim se čula kvaka i škripanje vrata. Kroz njih se promolila bradata glava na velikom telu u sivom džemperu. Neznanac je ušetao ne primetivši je. Kretao se pažljivo, svestan svečane tišine. Parket nije ni zucnuo pod njegovom težinom.
“Dobro jutro” – prekinula je muk.
“E…zdravo.”
“Izvoli?”
“Ovaj…ja bih da se učlanim u biblioteku?”
“U 6 ujutru?”
“Da…zaboravio sam to. Ustvari ne znam, pokušao sam…nisam znao gde da idem…duga priča izvini… pa dobro ništa…da dođem kad počne radno vreme onda?”
Suna je sišla sa merdevina i osmotrila stranca. Svetlost što se probijala kroz onaj vitraž obojila mu je levu stranu lica u roze. Oči su bile tamne i pitome, kao veveričje. Na ovoj blizini mogla je da nanjuši njegovu kožu i džemper, mirisali su na radionicu, hleb i omekšivač.
“Ne, mislim da je sad pravo vreme.”
“Za šta?”
“Pa da postaneš član biblioteke.”
“A, da…” – nervozni osmeh, rupica u jednom obrazu.
“Ako ne znaš gde ćeš, ostani ovde dok ne smisliš. Ionako mi je vreme za kafu i doručak. Imam tu neku piletinu od sinoć. Ja sam Suna.”
“Suna? Na starom saksonskom to znači sunce.”
“Znam. Turska ili nes?”
Podsećanje
Seli su za sto i najpre jeli u tišini. Najbolje je kad jedeš s ljudima. Zajednički obroci su ilustracija ljudskih odnosa. Njegovi prsti su pažljivo skidali meso sa kostiju. Žvakao je polako, pogleda uprtog u tanjir.
“I? Šta radiš zadihan ispred biblioteke u 6 ujutru?”
Čovek je preskočio priču o propaloj poseti porodilištu, ali je nekako došao do hrčka i njegovog svemirskog broda. Devojka koju je maločas upoznao je to primila vrlo ozbiljno. Raspitivala se za tehnologiju i uticaju Zemljinih sfera na život malog hrčka. Zaključila je i da, kada je to tako dobro promislio i doživeo kroz svoja razmišljanja, svemirski brod za hrčka već postoji. Odavno pluta kosmosom.
“Ako su izmišljotine uspele da ti pokrenu lavinu emocija, prevrtanje stomaka, patnju, radost, ili su te držale budnim noću, one su jednako stvarne kao i događaji koje si video otvorenih očiju. Sve što si smislio se već desilo, ili se dešava u drugom univerzumu. Mislim, sasvim je moguće i da smo mi nečija izmišljotina.”
Tako su došli i do protoka peska kroz usko grlo peščanih satova, do ukrštanja i kalemljenja satova i tranzistora, svečanog trenutka neizvesnosti kada ove dve ukrštene vrste opet ožive.
“Ali zašto?”
“….zato što tako vreme postaje muzika.”
Suna ga gleda. Čovek se već oslobodio i zaboravio na nemile događaje od jutros. Čak je u nekom trenutku ustao i počeo da mlatara onim ogromnim rukama, masnim od piletine, objašnjavajući različite protoke, od peska, elektriciteta, nešto o kablovima, struji…nije baš razumela, jer su u naletu njegove strasti reči prestale da budu teorija, pretvorile su se u lirski vodopad koji mu se slivao niz bradu, on ne zna šta govori, niti kako se kreće, on u tim rečima nestaje, dikcija mu se pretvara u savršen notni tekst. U ovom malom trenutku, čovek je bio besmrtan.
Suna se nije zaljubila u njega jer se tako dobro razumeo u fiziku. Nije se zaljubila ni u njegovu maštu, čak ni u kosu koja se oko ušiju spajala sa bradom. Zaljubila se u njegove strastvene pokušaje da razume život putem različitih prirodnih zakona. Dok su kosti ležale uredno složene na tanjiru, njegovi prsti i usne bili su masni i taj prizor je, nekako, bio dostojan života kokoške koja je za to morala da se žrtvuje.
“Skoro da želim da budem ta kokoška.”
Kada su im se usta spojila gravitacija je otkazala. Jedna žena i jedan čovek nestaju u isto vreme, tako što zaboravljaju i sećaju se. Radni sto je oboren, sićušni delići tranzistora smrckani pod njihovim telima, pileće košćice zamršene u bradi i kosama. Boje i slova se mešaju, staklo puca, pesak curi niz zidove uzanog stana na trećem spratu. Vazduh je nov, miris je nov, tekstura kože pod rukama je nova, a sve je poznato, kao da se desilo mnogo puta u prošlosti i budućnosti. 
“To je zato što postojimo oduvek. Niko nikada ne prolazi, život i smrt su ista stvar. Vreme nema noge, ono ne može da ode. Čini mi se da su ga ljudi izmislili samo da bi mogli da kažu da je nešto bilo pre, a nešto posle. Nemoj da ga se bojiš. Mi imamo noge, ali nemamo vreme. Mi smo vreme. Napravili smo ga od svojih misli i želja, zato što su želje tečne i lako se presipaju.”
Čovek je video kako se njeno lice rastapa, zavereničke oči devojčice na licu nekoga ko je na Zemlji bar sto godina. Pošto su joj se misli kretale van zakona metafizike, učinilo mu se da se prolaze kroz njega, zajedno sa njenim rukama, pljuvačkom i ostatkom elemenata koji su se spojili da je naprave. I mada je delovalo kao da nije stvarna, Suna je bila živa, možda i najživlja od svih bića koja je sreo. Rekla mu je da se život ionako ne broji godinama, već hrabrošću i ljubavlju i brojem postavljenih pitanja, a – nekim čudom – stvarnost je bila takva da joj nije trebalo nijedno pitanje.
“Sećam se kako si kao dečak vozio bicikl u žutim pantalonama, pao si na nizbrdici. Sećam se pocepanih pantalona i krvavih kolena, tamno crvene fleke na žutoj podlozi. Tvoje bake koja dolazi da ti podigne i kaže “sad ću da ti pipnem kolena čarobnim prstom i da im otpevam pesmu za kolena, onda trepneš tri puta i prestaće da boli.” Nisi plakao. Sećam se kako ležim na travi i čekam da mi mravi uđu u uši, glasa mog oca koji me zove na večeru, ili je to bio tvoj glas. Sećam se kakav si bio kad si bio star, kako ti je od te bradurine ostao samo tamni krug uz desnu liniju ivice, ostatak je sasvim pobeleo.”
“Suna, mislim da smo upali u crnu rupu. Još jutros je vreme otkucavalo uobičajenim tempom. Jel znaš da na stotom spratu zgrade sekunda traje duže nego u prizemlju?”
“Ne znam.”
“Opšta relativnost kaže da gravitacija usporava vreme. Što smo bliži krivi gravitacije, što smo bliži privlačnoj sili, satovi sporije rade. A znaš šta je najbolji deo? Mi to ne možemo ni da znamo, jer u tom slučaju i kucanje srca, i metabolizam, čak i protok misli u našim mozgovima, usporavaju istim tempom kao satovi.”
“To može da znači da ovaj trenutak traje oduvek. Naše bakterije su se srele kao stari prijatelji. Mi smo ti sad u jezgru. A u jezgru je vreme nemerljivo.”*
Nešto ju je zažuljalo pod temenom. Pokušala je da izvuče nepoznati objekat.
“Šta je to? Izgubio mi se svemirski brod za hrčka u tvojoj kosi?”
“Da. Mislim da smo ga sjebali.”
“Nema veze. Napravićemo novi, ispočetka.”
*Petar Lubarda ilustracije - Rithika Merchant
