Na obodu Miljakovačke šume postoji jedna stena, izvor i pogled na Straževicu. Mislim da sam u trenutku kad sedim tu treći razred. Tog dana smo u školi učili kako se koristi R kao samoglasnik i primeri su sledeći: “prst, krv, smrt”. Prestrašne reči. U ovakvoj ekipi, ovaj prst zamišljam kako odsečen i plav leži na metalnom stolu okružen strašnim Japancima sa satarama u rukama. I odlučujem da više ne ponavljam tu lekciju. Ustvari, došla sam ovde da u vazduh ispričam sve što ne smem kod kuće. Tri-četri-sad:
“SRANJEEEEE”
“DRKAAADŽIJAAA”
“KURAAAC”
“RRRRRAAAAA”
Frustrira me to što sam dobila kaznu u par navrata kada sam pred roditeljiima koristila ove reči. To su ružne reči. Ali sećam se da sam pitala oca za dozvolu da izgovorim “skot” i “idiot”, koji se pominju u jednoj pesmi Bore Čorbe. Rečeno mi je da može, al samo dok pevam pesmu, jer je to umetnička sloboda. Tako sam odlučila da postanem umetnik.
Godinama kasnije sranja i druge psovke su mi postale dostupne, ali džabe, jer su tada prestale da budu zabavne. Štaviše, trudim se da ih malo saniram. To je veliki izazov kada živiš u kulturi gde je sranje osnovni životni poriv. A istina je da me psovke ne uznemiravaju previše. Ima mnogo drugih reči (pored onih što im r menja samoglasnik): rat, silovanje, klanje, genocid, daleko strašnijih i mračnjih od svih kuraca ovog sveta. Kurac je samo reeč i ništa višeee…
Definitivno umetnik.
*
Ali danas sam daleko od prsta, klanja i sranja, pa čak i od Miljakovca. Jul je mesec, pljušti kao ispod tuša, rođendan mi je i u Parizu sam! Bonžur madam! Predivan kliše kroasana i kafice na malom okruglom stolu na trotoaru, sa kesom na glavi umesto beretke (nemam kišobran). Daleko od kućne rutine (i wifi-a) , umesto interneta listala sam knjigu. Bila je to sklepana skripta Bodlerovih dela. Pojedine strane su nedostajale, ali su me gutale i podsećale na stvari koje sam zaboravila.
Godinu – dve iza, shvatila sam prestižnu formulu mudrosti. Zove se Razlaganje. To znači da kada te pogodi neki osećaj, a ne sviđa ti se, ti se daš u razmišljanje. Pokušaš da prokljuviš odakle je došao, zašto je tu, ko ga je napravio. Mnogo puta se ispostavi da je bes, recimo, bio maskirana nesigurnost, a ljubomora naučeni mehanizam iz filmova (dakle tuđe osećanje, ne moje). I tako se ovim seciranjem na deliće emocija razvodnji kao kad staviš onu kocku za supu u 5 litara vode – skoro da je nema. A ti – ti ostaješ nesputani car koji autonomno vlada svojim unutrašnjim svetom.
Ovaj metod, međutim, nije primenljiv kada se radi o plašt-emociji. Teskobi prolaznosti i nepodnošljivoj lakoći postojanja. Koliko god da misliš, ona je uvek tu, oko tebe, grli te i veoma ti je posvećena. Nemoćan si da se braniš i da je razložiš. Ona je vrhovni bog – ona je nerazloživa.
“Dobro mlada damo, čemu depresivne misli?”
Obraća mi se gospodin Šarl, primetivši da su mi misli odlutale od knjige. Zamišljala sam ga višeg. Ali da, on je. Zaseo je na stolicu preko puta mene.
“Nisu depresivne. Samo su…misli…Gosn Bodler, vi ste pesnik.”
“Borio sam se za to, da.”
“Vi se bavite rečima…Kad sam bila mala, želela sam da postanem umetnik da bih mogla da psujem kad poželim. Pa eto zanima me…da li vi psujete?”
“Ne često. Ali gutanje ružnih reči nije odlika više klase…. samo sredstvo za prikrivanje prostote. Ako je nekome lakše nakon što opsuje, samo napred! Ljudima je potrebno da pričaju lepo da bi se osećali lepo i izgledali lepo. A lepota je važna, draga moja…izuzetno važna.”
“Jeste, vremena se menjaju a s njima i podela ružnog…psovanje je danas porok kao pušenje, na primer. Ja ružne reči češće koristim jer me mrzi da razmišljam nego da bih nekog uvredila. Na primer, neću pitati “gde je fajtalica” nego “gde je ono sranje za prskanje.”
“To nije porok. To je lenjost i nedovoljna posvećenost čitanju. I obe stvari su mnogo gore od poroka. Porok služi zadovoljstvima i otkrićima, lenjost ništavilu i propasti duha!”
Malo sam se posramila. On je pozvao konobara i naručio nam bokal crvenog vina.
“Znate, danas je najveća moda pričati kako su nove generacije užasne i lenje. I kako ništa ne čitaju. “Samo bulje u te telefone!” je postala rečenica-opšte mesto koju izgovoriš kad ne znaš kako drugačije da ispadneš pametan. Ali moram da primetim da ljudi dosta seru. Da li su oni čitali kad su bili deca? Da li uopšte sad čitaju??!”
“Pa naravno da ne čitaju! Niko nikada nije čitao, draga moja! Ni generacija vaših roditelja, ni generacija mojih roditelja. Da jeste, pisci ne bi masovno umirali u bedi!”
“A možda…da je neko vaše delo ocenio kao “hrišćansko sredstvo za približavanje bogu” ili barem kao udžbenik…”
“Eh”, nasmejao se, “besmisleno je ukoliko razgovarate o tome sa prodavcem volova. Znam da razumete šta hoću da kažem. On će i opijen videti samo volove i pašu. Ali vi niste prodavac volova…vidim negovan duh, nežno srce, razdražljivu prirodu…mhm…smisao za metafizičko razmišljanje, ljubav ka vrlini…fali vam samo još da budete malo manje srećni.”
“Za šta?”
“Za približavanje bogu… putem veštačkih rajeva.”
“Molim?”
“Kad ste već u Parizu, greh je da ne posetite Club des Haschischins. To je renomirani klub obožavatelja dobrog hašiša. Sam sam bio njegov uvaženi član…”
I tu njegove krupne oči prvi put skidaju pogled sa mojih i odlaze u nebesa, pune snova i nostalgije.
“Kroz mnoge rajeve sam šetao u njegovom dimu… Tamo nećete naći ništa čudesno, ništa osim prirodnog, ali preteranog. Zamislite samo kako se ogledate u uveličavajućem staklu. Smenjuju se živopisni prikazi raznih halucinacija, iskrivljenih senzacija, koje na vrhuncu delovanja droge bivaju prožete sinestezijom – zvuci se ogrću bojama, boje su prožete zvucima, note postaju brojevi…”
“Vau…Šarl, ne znam kako da vam kažem ali mislim da je neko taj vaš hašiš prskao nekom hemijom. Psilocibinom možda. Ovaj… šit se danas služi i konzumira na svakom drugom ćošku.”
“Pođite sa mnom.”
Sunce se već bilo spustilo. Koračali smo ruku pod ruku, ispod mokrih krošnji, preko mostova, kiša je stala. Skinula sam kesu s glave i popravila frizuru. Pomislih da je veoma moguće da su mi usne plave od vina, a možda i zubi. Ali taj imidž se sasvim uklapao u situaciju. Bilo mi žao što nemam kožne rukavice i preko njih dijamantski prsten.
Stigli smo do kapije jednog maglovitog vrta sa palmama, limunovima i mnoštvom cveća koje ne znam da imenujem. U centru se nalazila mala kamena fontana, odakle je staza vodila ka ulasku u vilu obraslu bršljenom. Posegnuo je za bravom.
“Gosn Šarl? Jel’ vama okej da ostanemo u dvorištu? Prelepo je, ne ide mi se unutra.”
“Imate pravo.”
Seli smo na drvenu klupu u senci ogromnog drveta pomorandže. Šarl nije gubio, vreme, odmah se dao u motanje. Ne znam ni odakle je izvadio opremu.
“Izvolite.”
I tako mi je Šarl Bodler pružio buksnu.
“Prelepo je!”, ciknula sam opijena sumrakom i činjenicom da negde u njemu svetluca Ajfelov toranj. “Sve je prelepo. Nekad ne znam zašto sam se probudila ujutru…a nekad ne znam kako uopšte izdržavam da ne zaplačem od lepote i dirljivosti života!”
“Mladi ste i nesputani…još vas dubina neba zapanjuje. Razgnevljuju vas neosetljivost mora i i nepromenljivost prizora…Ah! Treba li zanavek patiti ili zanavek bežati od lepoga? Ispitivanje lepoga je dvoboj u kome umetnik vrisne od užasa pre nego što bude poražen! Čekam vaše prve bore i velike udarce. Onda ćemo moći zaista da uživamo u svemu što ste upravo pomenuli.”
“Nikada nisam mogla da zamislim sebe matoru. Možda to znači da neću ni živeti dugo.”
“A možda se samo još niste suočili sa samoćom, tugom, smrću ili gubitkom…”
“A zašto vi to tako željno iščekujete?”
Zavaljen na klupi, ispustio je dug dim i dodao mi džoint. Onda je oslonio laktove na kolena, zarotirao se ka meni i razrogačio oči tačno ispred mojih.
“Zato što se u tami događaju čuda. U tamu potonete, a onda morate da isplivate. Morate! I tada – i samo tada – vi zaista rastete. Učite. Mislite. I onda iz tame izlaze svici. I vi tražite – i nalazite! – načine da svoje dane pretvorite u pesme i tako ih podnesete!”
“…pa imam ja takve dane.”
“…to je divno čuti. To znači da vam malo treba da svoju svest potpuno prilagodite alegoriji života…a možda i da je razumete. I to je onda to. Čak i da ste duboko nesrećni, vaš um može postati najprirodniji praoblik poezije. Samo nastavite.” – reče i pokretom ruke me podstaknu da nastavim da duvanim.
“Ali već sam vam rekla…u pravu ste, ali reči ograničavaju postojanje. Zašto ne mogu da tugu pretvorim u melodiju? I reči tuge i sreće se troše, izlizuju…a ja, ja želim da budem rajska ptica u ovom predivnom vrtu u Parizu u sred Amazonije! Da raširim krila džinovska narandžasta i žuta i da letim pravo u sunce i onda se vratim u ovo gnezdo sa svojim ptićima i ušuškam se s njima u grotlo topline gde su svi srećni – ne – PRESREĆNI! Samo jer su tu, baš tu gde treba da budu!”
I perje mi je stvarno raslo i oči su mi sijale, samo su mi umesto kljuna ostala usta da mogu da pričam i pevam kao čovek.
“Tako je! TAKO JE!” – bio je strašno uzbuđen – ali slušajte sad!!! Da nema reči, ja ne bih mogao da vam prenesem svoju emociju, staru sto pedeset godina! Vi ste pročitali moju pesmu – jednu pesmu! – i od nje ste me napravili. Onda ste pročitali još jednu i čak ste nam napravili i ovaj sto i ove dve čaše i glasove pomoću kojih razgovaramo. Čitave kulise u vašoj mašti, samo na osnovu nekoliko desetina reči!” Pa da. Opet sam sve izmislila. Zašto kvarim trenutke izmišljajući druge trenutke?
“Nenene…vratite se ovamo. Daleko je zanimljivije da razgovaramo o rajskim pticama na klupi u Jelisejskim poljima nego da ste vi u gastarbajterskom autobusu na liniji Pariz – Beograd a ja mrtav.”
Jako sam zažmurila pa opet otvorila oči. Sad sam shvatila da oboje stojimo na nogama i da je i on postao pernat, s tim što su se njegove boje prelivale od smaragdno zelene do teget. Ćutali smo na trenutak, a onda sam zakreštala kao ptica. Zakreštao je i on.
Jurili smo se po divljoj bašti i drali se a onda se bacilli na zemlju pored male, debele palme i zagrlili je.
“ Ovo drvo…ono vrvi od života, od sočnih sokova. Čujete li kako struje kroz stablo?” rekao je prislonivši uvo na njega.
“Isto kao krv kroz ljude! Kroz tebe i mene isto!”
“Jeste. Čujete milost, čujete strast, bistru reku oslobođenu morala i izmrcvarenih nerava, savetodavaca, njoj ne prethode nikakvi nagoveštaji…Lepo je, i ja sam takođe lep, i vi…baš kakvi smo oduvek mogli biti.”
“Ovo je ljubav! Ovo je sve…samo tako postojim…i osećam ovu zemlju i drveće, i tebe Šarl…znam da si mrtav ali ustvari nisi…ti si oduvek postojao i zauvek ćeš postojati!”
“Znam! A ti se još nisi rodila… a možda je sve ovo samo paralelna stvarnost u međuvremenu između moje smrti i tvog rođenja gde smo se našli igrom slučaja…slobodni!”
“Slobodni…od vremena, od juče i sutra…ovo je sve. Ne želim nikada da nasilno pripadam! Ne želim nikad da se udam.”
“Bože sačuvaj. Crkva nije umela da dezinfikuje ljubav, zato je izmislila brak.”
“Nije ni važno…samo je bliskost važna.”
“…i opojna. Znate, to je najveća mudrost do koje sam došao. Treba uvek biti pijan. Da ne biste osećali strašno breme vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji,treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se, katkad, na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi ili u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori, zapitajte koji je čas. I vetar, i alas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: Čas je da se opijate! Da ne biste bili mučeničko roblje vremena, opijajte se bez prestanka!”
“Ali Šarl…nisu sve ptice rajske. Neke su zle…i to samo zato što su mnogo tužne. Mislim da njima ni opijanje ne može pomoći…”
“Droga je predivna, da…Opijum je moja druga krv! Ali ne može dati talenat onom ko ga nema. “
“To znači da se, ustvari, u životu ništa dubinski ne može lažirati. Taj što laže – on umire, mnogo pre nego što mu srce stane…a ti ako si se stvarno toliko drogirao kao što pričaš, velika je stvar što se nisi udavio u tom vrtlogu…i preživeo da ga ispričaš!”
Ležali smo na zemlji i smešili se tako. Osetila sam kako joj pripadam i kako je potpuno logično što se u zemlju i sahranjujemo. Izrašću u drvo, sa ogrubelom korom i divnim mladim svežim listićima – tako ću biti i stara i mlada, a to je najjače! I rađaću sočne plodove kojima svako može da se posluži.
Iz fantazije me je prenula buka s druge strane palme. Bodlerova krila su mahnito rasla, oči se bečile a perje postajalo sve svetlije. Izgledalo je kao veoma bolna metamorfoza, ali pesnik je vrištao od smeha. Konačno, predamnom se ukazao predivni velelepni albatros.
Pa naravno! Setila sam se i stiha što sam morala da naučim u srednjoj školi i prodrala se:
“Pesnik sliči ovom vladaru oblaka
što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
palom na tle usled ruganja opaka
džinovska mu krila smetaju da hoda!”
Ponosito je izbacio grudi ka nebu, duboko udahnuo i stao dramatično da recituje:
“Posle dugih čama i nesnosnih vaja
što svoj teret ruše po životu tamnom
srećan svak ko može na krilu pomamnom
vinut se do polja spokojstva i sjaja.
Svako čije misli nebu što se žari
slobodno se penju, kao ptičja jata
– ko nadleće život i s lakoćom shvata
– tajni govor cveća i nemuštih stvari!”
Kriknuo je poslednji stih iz petnih žila i trusnuo na zemlju svom težinom albatrosa.
“Ovo je bilo predivno popodne…a sada…mislim da ću umreti.”
Srce mi je stalo.
“Ne plači, draga moja, glupo je da plačeš za nekim ko ne zna ni kako se zoveš.”
“Imena nisu važna…ti si razumeo moj krik.”
Glava mu je opet bila ljudska. Stavila sam je u krilo i milovala je svojim perjem.
“Ovo čak nije rastanak…ovo je jedan od beskonačnog broja susreta koji su se desili, u prošlosti i u budućnosti…ali ovom je došao kraj. U tvojim očima mogu da vidim zalazak sunca…a ti gledaš u mene.”
“Šarl, zar ništa nisi naučio iz svih tih tvojih knjiga? Sunce nikada ne zalazi. To se samo Zemlja okreće.”
Nasmešio se i zatvorio oči.
“Ako imate imalo zdravog razuma, setićete se – baš sada – da zemaljske stvari postoje samo na trenutak, i da je prava, večna stvarnost samo ona koju srećemo u snovima.”
*sve napisano plavom prepisano je iz Bodlerovih dela Veštački rajevi, Pariski splin, Cveće zla.
Slike: Anri Matis
