Do nedavno su beogradske zimske noći, za one koji vole da ih provode napolju, mogle da se svedu minimum rizika. Po tim mislim na minimum rizika od propalog provoda. Ako se žurka završi ranije, ako nemate kuda, ako vam je hladno, ako se žurka završi kad je i predviđeno ali još niste spremni za spavanje…tu je Rojal. Sve će biti u redu. Čeka vas, sa svojim ljubaznim konobarom i neljubaznim obezbeđenjem, starovremenskim vitražima, povoljnom rakijicom bilo kad, tuskom kafom i svežom bečkom šniclom u 4 ujutru, da vas opravi kada se na njegovim vratima pojavite poluživi pred jutro.
S druge strane, situacija nije morala biti krizna. Ovde smo voleli da započnemo svoju noć, kulturno i na vreme, budući da su oko 10 već svi stolovi umeli da budu zauzeti. Ljudstvo raznoliko, od bradatih studenata, sredovečnih parova, do samozvanih boema koji pale novu cigaretu dok gase staru. Muvanje preko stola i ispod stola, filozofske rasprave, glupe rasprave, pronalaženje smisla života u osobi preko puta posle četvrtog vinjaka. Svojevrsna moderna bajka u koju je većina nas pre ili kasnije poverovala.
Sve je počelo pre svih živih ljudi na Zemlji – 1886. godine, na istom mestu u Ulici kralja Petra i pod istim imenom, što ga čini najstarijim hotelom u Beogradu. Bio je to velelepan i prestižan hotel za ono vreme, sa pozamašnim i luksuznim kapacitetima. U njemu su odsedali biznismeni i buržuji onog doba, bankari i kćeri trgovaca u poseti prestonici. Godine 1953. hotel prelazi u državno vlasništvo i menja ime u “Toplice”, njegove u ovom trenutku socijalistički (da ne kažemo socijalno) uređene sobe su pristupačne i na dobroj lokaciji, zbog čega je nekoliko decenija hotel najčešće bio pun. Na početku novog milenijuma vraća staro ime, ali identitet mu ostaje nepromenjen.
Svi putevi vode u Rojal
Dvehiljaditih godina, kao gost restorana hotela imate dva izbora – skučeni, ali ugodni deo u prizemlju i veći i prostraniji restoran u podrumu. Neverovatno, ali atmosfera je drastično različita na ova dva nivoa. U prizemlju ste mogli da slušate muziku sa radija, najpre jugoslovenski pop-rok, nastao osamdesetih do dvehiljaditih. Par stepenika niže, međutim, je mogla da vas dočeka prava svadbarska atmosfera, sintisajzer, daire, ponekad i saksofon. Raspon hitova od Đorđa Balaševića do Šemse Suljaković. Ovde je preovlađivala starija i brojnija ekipa, dok su mladi odozgo silazili kada je maleni bife bio krcat. I u tome verovatno leži sva magija ovog mesta, koja ga je decenijama razlikovala od svih drugih mesta u gradu – nesvakidašnji diverzitet vrsta.
Mogli ste da videte mlade pankere u lancima, doterane starogradske bake u bundama, izrazito glasnu romsku porodicu, samce s podočnjacima i knjigom u ruci, devojke sa ispeglanim kosama na štiklama, ćelavu “1389” ekipu, zbijene sto uz sto. Neko će posle par pića otići na narodnjake, neko na tehno, neko kući. Ali pre toga – svi će zajedno sedeti u Rojalu.
Međutim, dogodila se tako jedna noć 2015. godine kada me je, umesto toplote i mirisa kuvane hrane koji vas zapahnu kad otvorite ulazna vrata Rojala, na njima čekao ružan beli papir. Saopštavao je da je hotel zatvoren do daljnjeg, zbog neisplaćenih dugova. Tako smo saznali da se novac koji vlasnik duguje broji u milionima evra. Zimske noći u Beogradu su bile životno ugrožene. Kako su pisali pojedini portali i dnevne novine, zaposleni u Rojalu (neki od njih i po dve decenije) su bili veoma zabrinuti, a slično su se osećali i Rojalovi redovni posetioci.
Kako se godinu-dve kasnije ispostavilo, Rojal je ipak preživeo. Oduševljena ovom vešću, svratila sam da se i lično uverim u veliki povratak. Čitav hotel je renoviran, modernizovan, iznova opremljen, kapacitet proširen na stotinak soba, osoblje je mlado i ljubazno, a nekadašnji bife-restoran pretvoren u nešto što biste nazvali “lobi”. Umesto na sos za ćufte, restoran sada miriše na prodavnicu nameštaja. Čisto je, novo i tiho. Od starog hotela sačuvani su prepoznatljivi mozaik i spiralne stepenice.
I premda, kako sam primetila, rejting renoviranog hotela raste na portalima sličnim Booking-u, era Rojala za koji znamo je gotova. Vreme je da nađemo novo utočište.
