Kamenorezac – fotograf kosmosa iz međuratnog Beograda

Categories Beograd

Godine 1938. par novinara časopisa “Vreme” zaputilo se ka jednom beogradskom dvorištu u nadi da će pronaći svog, kako su načuli, veoma interesantnog sugrađanina. Kada su otvorili škriputavu kapiju, našli su se na omanjem groblju. Zaista – na proplanku skromne veličine nizali su se mermerni spomenici različitih oblika, sa očiglednom namenom čuvanja uzglavlja pokojnicima. Onda se iza njih ukazao markantan gospodin, u srednjim četrdesetim:

“Izvolite? Kako mogu da vam pomognem? Spomenici su vrhunskog kvaliteta a cene korektne.”

– “Hvala gospodine, mi smo ovde zbog vaših teleskopa i sličnih izuma…”

Ime čoveka je Avanti Bertoto. Da li je pravo ili umetničko, nisam uspela da saznam, ali je ostalo da me intrigira budući da je živeo u Beogradu i da mu je srpski jezik bio maternji. Ipak, veza sa Italijom postoji. Svoje studentske dane proveo je u Toskani gde je pohađao časove vajarstva, i to poseban smer vezan baš za nadgrobne spomenike. Veoma čudan izbor za jednog mladića, ali kako će priča dalje utvrditi – ovo svakako nije bio regularan mladić.

Ne preterano oduševljen posetom novinara, ali ipak veoma uljudan, poveo ih je u obilazak prostorije koja je služila kao atelje, laboratorija, osmatračnica neba i neka vrsta skloništa, sigurne kuće za neobičnog kamenoresca. U njoj se, osim klesarske opreme, nalazila nekolicina improvizovanih astronomskih alata. Među njima je na prvi pogled najimpresivniji sedam metara dug teleskop, napravljen od sulundara (metalne cevi koja služi kao dimnjak, videli ste je ako ste ikada videli smederevac), paraboličnih ogledala i fotografskih ploča koji, za neko čudo ili baš naprotiv – radi. Tvorac ove mašine je pomoću iste napravio neverovatno dobre i precizne fotografije Meseca, Sunčevih pega i Venere – što je bio prvi i jedinstven projekat te vrste na Balkanskom poluostrvu. Izuzetnost ovih fotografija ležala je i u tome što su bile izuzetno velike, te je zumiranje imalo svrhe – osim pega na Suncu, mogli ste da jasno uvidite i njihove folikule. Ova skalamerija je svog tvorca koštala oko 150 dinara. Poređenja radi, za amaterski teleskop ste 1938. godine morali da izdvojite oko 9000 dinara. Kako je njegov bio improvizovan, nastao u hladnom okruženju ateljea u suterenu gde se obrađuje i mermer za spomenike, što sprečava njegovo pucanje, Bertoto je svoj svemirski aparat nazvao jednostavno – “grobljanski teleskop”.

Sunce koje peva

Uzmimo u obzir da je u vreme u koje kamenorezac-astronom daje ovaj intervju, Nikola Tesla još živ. Zato moramo uzeti sa rezervom i tvrdnju Bertotija da su naučnik i on prijatelji, da se redovno dopisuju i razmenjuju astronomske zaključke. Sa druge strane, kamenorezac jasno iskazuje svoje divljenje ka kolegi Tesli i navodi ga kao svoju najveću inspiraciju. Kada završi sa svojim vajarsko-grobljanskim obavezama, u potpunosti se posvećuje eksperimentima sa elektricitetom pomoću spektografa, koje je takođe sam konstruisao. Tako je istom prilikom dvojici novinara pokazao kako oni rade – mogli su da vide zrake visokofrekventne struje koja se kretala između polova mašina. Zatim je najavio da ima mogućnost da je prenese gde god i, kako novinar navodi, “jedan pokret i elektricitet skakuće u plavičastim pramenovima po laboratoriji”.

Osim skalamerija koje verovatno ne bismo mogli da razumemo, u radionici se nalazi i ćošak sa policama i stolom prepunim knjigama. Istini za volju – ni većinu njih ne bismo mogli da razumemo. Zbog prirode svojih interesovanja, Avanti je bio primoran – uslovno rečeno – da usput nauči nekoliko stranih jezika, budući da je literatura na srpkom bila oskudna. Pored gomile knjiga se nalazila i gomila svezaka i svitaka papira, isto tako ispisanih na raznim jezicima, rukopisom junaka ove priče. Tako dolazimo do najzabavnijeg zaključka u ovoj priči, beleške koja kaže:

“Čovek može da vidi glas, čovek može da čuje svetlost. Svetlost peva. Sunce peva. Sunce je moj omiljeni pevač!”

Ne znam kojim su delom Bertotove priče naučni zaključci a kojim izmišljotina, ali u svakom slučaju mu verujem i želim da ostarimo zajedno.

Da dokaže i objasni ovu tvrdnju, Bertoto je novinarima pokazao još jedan izum. Radio aparat povezan sa posebnom belom pločom i postavljen naspram lampe. Radio je prenosio liturgiju koja se u datom trenutku dešavala nedaleko, u Sabornoj crkvi. Na sedativni bas popa i dugo zadržavanje na samoglasnicima (“Gooooospode pomiluj”, da budemo precizni), na “čarobnoj beloj ploči” stvarale su se senke, kao da su se usta popa pred njima otvarala i zatvarala.

Ne možemo se začuditi pred činjenicom da je Bertoto većinu svog života proveo ovde, sa svojim malim (i ne tako malim) ponalascima. Sa tolikom količinom strasti uloženom u nauku, koliko mu je ona bila dostupna, mora da mu je bilo teško naći išta zabavnije van svog dvorišta u Beogradu, tridesetih godina. Slabo je birao da izlazi i socijalizuje se. (bomba)

U pokušaju da pronađem njega, ili njegove naslednike, došla sam samo do niza preduzeća za pogrebne usluge i profesionalne kamenoresce – proizvođače nadgrobnih spomenika i prateće dekoracije. U doba interneta, beogradskom pronalazaču grobljanskog teleskopa se gubi trag.

Podeli
error

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *