Bila je to jedna od onih noći koje te probude u 3, kada je svet najtiši a ti najmanji. Sanjala sam nešto grozno, ne znam ni šta, ali znam da nisam smela ni do WC-a da odem. Onda sam se setila koliko imam godina pa sam ipak odradila to i iz istog razloga odolela da ne upalim svetlo nego da se vratim u mrak posteljine i nadam se najboljem. Sutra treba ustati, i živeti.
Ali neko je imao drugačije planove. Mogla sam da vidim crvene oči kako me gledaju iz ugla sobe, iste one oči od kojih sam u vrtiću strahovala, ali ih nikada nisam srela. I eto ih sad – dve decenije kasnije, odrasle su i ostarile kao i ja i tako postale još strašnije i zlokobnije. Dečji strahovi su bili samo strašni, što znači da sam se plašila da se plašim. Nije mi palo na pamet da će čudovište da me povredi, niti da mi nešto ukrade, ono samo stoji tu i mnogo je strašno.
Ali sada sam bila veća i lakše uočljiva. Htela sam da skočim i izvadim mu te grozne oči noktima, ali nisam. Njegov smrdljivi dah me je gušio i nisam imala snage da se dignem iz kreveta. Ustao je i zakoračio ka meni. Prestala sam da dišem. Onda je došao sasvim blizu, čučnuo kraj kreveta i šapnuo mi: „Lepotice, nema izlaza. Godinama si me čekala. Sada ne možeš nikad da mi pobegeš.“
Molim? Šutnula sam ga u glavu. Pao je na pod te sam se bacila da skačem po njemu. Gad se smejao, uhvatio me za članak i bacio nazad na krevet kao da sam mlitavo parče slanine i da će takvu da me i pojede. Htela sam da psujem i da ga gađam svime što dohvatim ali on je bio suviše jak, smrdljiv i strašan. Nadvio se nadamnom a krvavi nos mu je kapao po mojim grudima. Gotovo nežno mi je obmotao tanke prste oko vrata i stegao ga. Kezio se:
„Ne možeš da me pobediš. Možeš samo da ćutiš. U suprotnom, napraviću ti decu i rodićeš mi mnogo potomaka koji će te čupati za kosu i spavati na tebi svaku noć, do kraja tvog i mog života.“
Uživao je. Čak je zapalio cigaru, držeći je među nožnim prstima. Nije me pustio sve dok prva 26-ica nije protutnjala ulicom a ulična svetla zamenilo bledo sunce na prozoru. A možda sam i pala u nesvest od nedostatka kiseonika. Ali pala je još jedna noć, još jedna svađa i ja sam se svakog jutra budila u modricama. Želja za snom u roze oblacima nadjačala je sve druge želje koje sam ikad smislila i ja sam tako prestala da želim. Ako se ujutru nisam sećala, živela sam u strahu da ću svakog trenutka dobiti neželjenu decu crvenih očiju koja će me nadživeti.
Zato sam pobegla gde ne može da me nađe.
Susret starih prijatelja
U Portugalu sam i živim u šumi. To znači da je mrak izuzetno mračan, jer ga noću može pobediti samo baterijska lampa ili baš velikodušan Mesec. Ali ovaj mrak gubi na svojoj strahoti jer oko mene nema zidova. On se tako kreće slobodno, među stablima, pa tako i moje misli, neispresovane ciglama, malterom i radnim vremenom.
Ležim i smejem se jer mi je palo na pamet kako sam jednom upala s broda u more a niko nije provalio a ja nisam mogla da ih dozovem jer nisam mogla da dođem do daha od smeha.
Dok je dužina mog tela iznosila 30tak centimetara, plafon iznado mog kreveta je bio izuzetno smešan i zanimljiv. Kasnije je isti slulaj bio i sa drugim ljudima i životinjama, sa slovima, bojama, sa udžbenikom iz prirode i društva čak. Budila sam se za školu srećna što postojim i što mi je kosa tako strava, što postoji moj mali brat i njemu je isto kosa strava, moja drugarica i učiteljica. Igrala sam balet i shvatila da je u životu najvažniji taj osećaj u nozi koja leti do plafona, skoro sama od sebe, uz predivnu muziku i organi zajedno skaču u vis na kraju beskonačne, savršeno izvedene piruete i ti ne znaš gde si, ni ko si i nije ni važno i sam sebi tapšeš kada niko ne gleda, ali i kad gleda.
Godine su prolazile a balet je postao štafelaj, pa klavir, pa Nik iz Bekstrit bojsa, pa zagrljaji bez srama, pa odlazak u grad, pa odlazak u svet, pa sve to zajedno. Smenjivala se godišnja doba, svi smo mi bili blizu kad je bilo lepo i kad je bilo ružno i bila sam zahvalna zbog toga svakog dana, i skoro svake noći. Drugih noći sam bila sama i plašila se crvenih očiju iz mraka, ali sam napravila razmeštaj u sobi tako da mi prekidač za svetlo bude tačno iznad glave pa je i taj problem rešen.
Ali došla je ta noć kada je prekidač bio kilometrima udaljen a zvanje mame u pomoć baš neprikladno. Sve što je bilo lako je počelo da se ruši. Svet su potresali ratovi. Videla sam ljude kako umiru. Videla sam ih i kako se plaše, kako plaču i nestaju i sebe kako pokušavam da pomognem i kako ne uspevam, plašim se i nestajem. Koliko je bilo lako vrteti se u beskonačnoj pirueti!
Zato sad u fioci pored kreveta držim sataru za meso, da prikoljem onog smrdljivog gada kada se ponovo pojavi.
„A kako ćeš sad? Ne vidim ovde nikakvu fioku.“
Poznat, dubok glas govorio mi je skoro u uvo. Nisam morala da palim lampu. Videla sam ga, opruženog, tu u mom tesnom šatoru. Srce mi je stalo a pesnica se stegla, spremna za očajničku borbu koju nikad nisam dobila.
„Iskuliraj, došao sam da zablejimo. I sledeći put umesto „smrdljivi gad“ slobodno možeš da kažeš Oliver. Baš lepa pričica o tvom detinjstvu…mada sam je već znao napamet.“
U mraku je gorelo maleno narandžasto sunce njegove cigare. Butina mi je bila pribijena uz njegovu, poznatu i hrapavu poput kože guštera. Ali mnogo je otmenije reći da je bila poput kože zmaja.
„Otkud ti? Nisam te očekivala.“
On je samo slegao ramenima i nastavio da puši onu svoju nesagorivu cigaru. Nisam mogla da se ljutim. Bio je pristojan. Iako izuzetno visok i nezgrapan – njemu je sa mnom uvek bilo ugodno, makar morali da se smestimo zajedno u kutiju za šibice. Shvatila sam i zašto. Mada su mi ruke i noge bile na broju, i ukupno šesnaest prstiju na njima, Oliver nije imao kičmu te nije ni mogla da ga boli kada nezgodno sedi.
Dimna zavesa
Njegove posete su već bile uobičajene, ali ovog puta je bilo drugačije i to iz dva razloga: prvo, on nikada ranije nije uspeo da pređe granicu Srbije; drugo – ja nikada ranije nisam razgovarala s njim a da ne osećam posledice u vidu promuklosti. I eto nas sada u ovoj prohladnoj portugalskoj noći – sedimo i razmišljamo, ne gledajući zvezde koje su tu, sa druge strane platna. Da bih izbegla svađu počela sam da se prisećam šta sam radila prethodnog dana:
Probudila sam se u 7:30. Niko od osmoro ljudi sa kojima sam delila šumu još nije otvorio svoj šator i dopala mi se ideja da sam ja jedini budan čovek među svim tim drvećem. Istegla sam se, obukla džinovski duks i rasprostrla posteljinu po granama iznad sebe da se malo nadiše. Čula sam ptice i nisam se zapitala koje su to ptice, bilo mi je samo lepo što postoje i što su tu svakog jutra, kao u mladosti što sam videla u Pepeljugi. Kroz lišće se videlo bistro nebo u koje sam buljila dok sam koračala ka šporetu da spremim kafu za sve. Prvi je ustao Majkl, matori joga majstor iz Mančestera. Spremio je doručak, pa su ustali i ostali, rasporedili smo se po radnim zadacima, a ja sam se ponovo ubacila u teleskop-sobu, omiljenu prostriju na ovome svetu, svu u jastucima i prozorima koji su gledali na beskrajne nijanse zelene koje su se množile svaki put kad jako zažmuriš pa opet otvoriš oči. I teleskopom koji niko nije koristio.
Tog dana sam otkrila kovčeg s blagom. Stvarno kovčeg, i to pun intrigantnih knjiga. U narednim satima sam lažirala a radim, ali sam naučila da je boginja Artemida imala svestranu karijeru. Osim što je brinula o lovu, divljini i devicama, u nekom trenu je bila zadužena i za Mesec. Žene su joj spremale torte u obliku punog Meseca i u nju zabadale sveću za svaku izrečenu molitvu. Bilo je to pet vekova pre Isusa i dvadeset vekova pre nego što će Evropljani stidljivo početi da zabadaju svećice u torte, da zahvale bogu na još jednoj godini koju je njihovo dete dočekalo živo. Narednih vekova crkveno strahovlašće će polako čeznuti, a Evropljani se sve manje stideti. Dodavaće još mnogo slojeva na tortu u obliku punog Meseca, ni ne znajući da je ovo slavlje smislila sama boginja Artemida, zvanično prva slavljenica rođendana u istoriji. Sad je još više gotivim.
Posle lažnih radnih sati smo otišli na kupanje u kanalu. Ana je izgorela, Alberto se upišao a ja sam posekla stopalo na neko šiblje.
„Jel te boli stopalo?“
– upitao je rezak glas i shvatila sam da sam sve ovo pričala, a ne mislila, i da mi se moj cimer Oliver obratio, i to jednim brižnim pitanjem.
– „Ma jok…možda malo pecka.“
„A šta ako se inficira?“
– „Ma ne lupetaj, šta će da se inficira od biljke. Nisam se ubola na zarđali ekser.“
„Mhm..da da…samo pitam…A kako stomak?“
– „Pa boli me malo i stomak tu desno od pupka… Ne znam od čega, baš čudan bol… Ma verovatno nije ništa, nego eto baš me podseti, tu je i babu bolelo pa se ispostavilo da ima rak, vidiš…“
„…“
– „A pročitala sam negde da smo mi Srbi u Evropi prvi po broju popušenih cigara i obolelih od raka… baš prelepo. Kako je to moguće? To statistički ne sme da se desi. Jel znaš ti da u Vojvodini vlada bela kuga?“
„…“
– „Ljudi se rađaju, ljudi umiru, tako svaki dan. Tako svet postoji i okreće se. Prirodni zakoni su napravili mehanizam koji je maltene isti kao čišćenje WC-a. Bakterije se množe danima, ti ih ne vidiš, pa se praviš da ih ne vidiš, one naprave celo carstvo, pa ih vidiš, onda pokušaš da ih poubijaš vodom i sodom bikarbonom, kao nećeš hemikalije. Onda ti postane gadno da sedneš na sopstvenu WC šolju pa siđeš kupiš domestos i sve ih porokaš i otruješ se pritom i sam al nema veze, posle sve sija! A ti srećan, a ne znaš da si zapravo uništio porodice i porodice bakterija… Verovatno su skrhani i njihovi rođaci iz kuhinje!“
„Mhm…“
-„ Ko zna kako zapravo funkcioniše svemirski domestos. Iz crnih rupa na Zemlju pa briše ljude kada se namnože. Kapiram ja sve, tako mora biti, prirodna ravnoteža i to… ali kako, kako ljudi idu na Mesec a ne znaju kako da izleče sidu, rak i kamenje u bubregu? I razumeš, ljudi su i moji roditelji, i njihovi roditelji, i prijatelji, i moja deca će isto biti ljudi?! I mi ćemo se zauvek vrteti po tom kružnom minskom polju nadajući se da će ružne stvari da se dese drugima – jer nekome moraju. Kako da postojiš na ovom svetu? Dođe mi da odem u rat sad bar da hodam po pravom minskom polju dok se borim za nešto glupo a ne za ljubav i goli život…pretvorila bih ovaj pakao u parodiju razumeš…“
„Kako si ti zabavna jebote…neću nikad otići.“
Super. Baš mi je to bio plan – da sedim u mraku za demonom pušačem. Ali bio je mnogo veći od mene i suviše nonšalantan da bih mogla da ga oteram. Setila sam se joge od prethodnog dana i Majkla koji mi govori: „Udahni! I kaži ‘Ja sam planina’. Sad izdahni i kaži ‘Ja sam jaka’.“ To je bila njegova mantra koja na mene nije delovala jer mi je zvučala kao neki savet iz blic žene. Ali sam udahnula i izdahnula, ćuteći.
Udahnula sam hladni, zeleni vazduh a izdahnula gusti crni dim koji je u pramenovima putovao do vrha Oliverove cigare. Prislonio ju je na usne uvlačeći taj dim u sebe. Vragolasto se nasmešio primetivši moj zapanjeni pogled.
Cunami koji potapa sve u šta veruješ
Novo jutro je odvelo demona i dovelo mi talase okeana, sunce, žongliranje na plaži, razliku u boji kože ispod kupaćeg, Žadeove fore i prdeže u ritmovima modernih hitova (kažem vam, školovani cirkuzant). Kjara je objavila: „Ljudi! Večeras je ogroman mesec!! Moji mama i tata će svirati bubnjeve i biće ful mun parti!“
Kjarina mama je objasnila: „Danas se poklapaju pun mesec u letnja dugodnevnica. To je fenomen koji se viđa jednom u životu. Ne samo što izgleda spektakularno, već akumulira neverovatnu količinu energije iz svemira i treba je mudro iskoristiti. Svetlost je generalno lepa stvar kojoj svi težimo, ali previše svetlosti može da odvede u halucinacije, histeriju, bes i ludilo…neku vrstu rata, čak.“
Otac se ubacuje: „To je kao cunami koji udara na sve u šta veruješ i uništava sve stavove koje si gradio…razbija ih u paramparčad i može da ti otkrije čuda za koja nikad nisi pomislio da postoje!“
Koja drama. Sviđa mi se.
I noć je pala a Meseca nije bilo nigde. Ali sa brda ispod teleskop-sobe odjekivali su bubnjevi. U travi su se jedva nazirali obrisi nekolicine odraslih i jednog deteta, bubanj je tutnjao duboko i sporo. Čulo se šklJocanje upaljača i videla sam Nikolino lice iznad plamena. Kada je zapalila vatru mogla sam da uočim i Kjaru koja je kao neka strašna noćna vila lebdela po toj poljani noseći korpu u kojoj su se nalaziili listovi papira. Pružila mi je jedan i rekla:
“Ovde zapiši sve što ostavljaš starom Mesecu i kad budeš spremna, baci u vatru. Večeras je magija i kako budeš odlučila, takva ćeš biti ubuduće.”
Recitovala je ovu zapovest svima pojedinačno i svi su poslušali. Dugo sam mislila i nisam mogla da se odlučim šta da bacim. U napadu duševnog feng šuija poželela sam da bacim sve što se gomilalo godinama, a onda mi nešto bilo žao, kao kad treba da baciš užasnu srebrno-žutu haljinu sa male mature. A onda se iza brda promolio nagoveštaj belog zraka, a bubanj zalupao brže. Zalupao je još jedan bubanj. Nikola je zapevala. Žade je ustao. Sada kada je imao svoj horizont, Mesec je klizio po nebu kao po ledu. Nastavio da raste dok su bubnjevi tutnjali sve jače i sve brže, kao gepardi u savani, svetlelo je sve jače, Žade i Kjara su se bacakali u ritualnom plesu, Nikolina pesma je gotovo prerasla u jauke, brdo se treslo kao da se uz njega penje stampedo mrtvih bizona i ja sam morala da ustanem. Ne znam šta sam radila ni šta sam napisala na onom papiru, znam sam pustila da me vatra opeče dok sam joj pružala svoj list da ga proždere, da me je okrugla zaslepljujuća svetlost šamarala i mazila po licu i kosi, batrgala sam se dok zvuk nije porastao dovoljno da nestane sa mogućnošću shvatanja i razlučivanja, a zemlja ispod mene postala meka kao oblak. Vrelina koja je dolazila iza mene me je naterala da se okrenem. I tu je stajao on, šaku daleko od mog lica. Oliver, veliki demon malih crvenih očiju. Progovorio je:
„Ej mala. Mi smo povezani. Ja se hranim i trujem tvojim strahovima i ja bez tebe ne mogu da živim. Ali ne možeš ni ti bez mene. Bar ne sasvim. Zato daj bolje da se mazimo nego da se svađamo kad već sedimo zajedno. Ti si meni baš slatka.“
„Ti si meni grozan. Ali ako ako ti ne dam svoje strahove oni će ostati u meni i ispuniti me celu crnim dimom. Onda ću stvarno da budem prva u Evropi po pušenju i rakovima. Tako da, kad malo bolje razmislim, to što ti činiš za mene je nešto najromantičnije što je iko ikad učinio.“
Gledali smo se u jednom beskonačnom trenutku i demonske ruke su krenule ka meni, da me zagrle.
Stopala su mi sletela nazad na zemlju. Na njoj su sedeli svi oni ljudi koji su malopre bili u transu. Mogla sam da im vidim spokojna lica pod svetlošću džinovske, bele lopte. Potražila sam još jedno poznato lice i uočila ga kako viri iz žbunja. Nonšalantno, u svom maniru, Oliver je bacio cigaru na pod, ugasio je nogom i odšetao u mračnu šumu.
Za tačno mesec dana, napuniću 28 godina. Duvaću svećice na kružnoj torti znajući da na ovaj dan moj demon orgija negde sa boginjom Artemidom, dok vukovi zavijaju na pun mesec. Srećna mi još jedna godina na svetu.
Umetnost: Polly Nor
