Postojao je, ne davno, čovek koji je živeo u ubeđenju da je jaje. Nije smeo da sedne, kretao se kao, pa, po jajima, u strahu da će mu se žumance proliti. Lekovi, psihijatri, terapije, ništa nije pomoglo. Onda mu je jedan psiholog predložio revolucionarno rešenje. Da uvek sa sobom nosi tost – ako se prolije, biće bar po hlebu, svrsishodno. To je rešilo njegove probleme. Čovek je nastavio svoj život, slobodno i sa tost hlebom u džepu sakoa.
Ovo nisam izmislila, ovo je istorijski zapis. Bila sam fascinirana ovim otkrićem, ali i začuđena – zar nije logična preporuka da se to jaje nekako skuva? Tvrdo kuvana jaja žive najbezbednijim životom – čak i ako se razbiju, nema prosipanja.
Znate, reko je njegov psiholog kasnije, iluzije su veoma istinite. Pravoverne iluzije su naša istina i ne možemo stalno da ih pobeđujemo. Naporno je a iznad svega i dosadno. Setimo se – civilizacije, religije, identiteti, kulture, međuljudski odnosi i veze temelje se na izmišljotinama.
I dodaje: Na kraju krajeva, izmišljotina nas je postavila na vrh lanca ishrane i dala nam mogućnost da se vozimo na najjačoj drogi na svetu – da se zaljubimo. Zaljubljenost je najprijatnija izmišljotina. Pošto su druge droge manje zdrave i manje legalne, ljudska vrsta nije imala kuda nego da se navuče na ovaj osećaj.
U moru iluzija koje je o ovom svetu imao čovek-jaje, najsuštinskija i najteža za raskrinkati i pustiti je da ode bila je slika o njemu samom. Gradio je vredno tokom svih decenija, teskoba i radosti svog života. Tako vredan i predan rad ne možeš tek tako da pustiš da ode niz vodu ili se, ne daj bože, prolije po nekom bezvrednom parketu. Zato je njegov dom bio bezbedan, opskrbljen 24-časovnim video nadzorom, dve brave, ozonizatorom i prečišćivačem vazduha i protivpožarnim alarmom. Osim toga, u njegovom ormanu je i odeća pogodna za sve vremenske uslove, jer poslednje što mu treba je prehlada ili toplotni udar tokom nepodnošljivog leta u Beogradu.
Težina posedovanja svih ovih stvari je ogromna. On to oseća ali, na neki čudan način, taj teret prija njegovim leđima. Posedovanje onemogućava pripadanje. Ne može natrpan čovek nigde da stane – nema mesta. Posedovanje je čvsto, pripadanje je tečno.
Svet je, međutim, u vremenu u kome čovek-jaje živi, postavljen tako da je posedovanje kulturološka obaveza, a pripadanje bolna modrica koja se krije ispod visoko navučenih čarapa.
A sada moram da stanem na stranu ovog lika koji je sve pokušao da se liši svoje jajaste opsesije. Meditirao je pod drvetom, posmatrao širok tok Dunava, proučavao horizont. Prestao je da jede sve što ima pakovanje, ostavio alkohol i cigarete. Proveo je sramne sate u knjižarama u odeljcima za samopomoć. Među naslovima koji vas uveravaju da će vam nakon čitanja knjige “život biti promenjen iz korena”, “probudićete se”, “počećete zaista da živite”, dominirali su oni koji vas pozivaju na borbu za sadašnji trenutak, jedini trenutak koji postoji. Kaže:
Prezent je sve što imamo.
Svaka senzacija sadašnjeg trenutka vredna je čovekove egzistencije, poplava čula je za ovo saznanje spremna da vas nagradi najfinijim osećanjima i opštom ljubavlju i mirom. Kakva divna ideja, verovatno i istinita. Međutim, ono što autori ovakvih knjiga zaboravljaju jeste da čoveku koji je spreman da veruje u sulude stvari, kao što su jaja i posedovanje, ništa nije dalje od nepodnošljive lakoće sadašnjeg trenutka. Ovo su ljudi koji mnogo misle, ljudi čiji je život neprekidan niz analiza i evaluacija. U takvim okolnostima, borba za “sadašnji trenutak” je unapred izgubljena iz prostog razloga – o sadašnjosti ne možemo da imamo mišljenje, niti da je nakitimo ili evaluiramo. Što je najvažnije – ne možemo da je izmislimo.
Sadašnjost, jednostavno, nije romantična a ludi i maštoviti ljudi to beznadežno jesu.
U takvoj postavci stvari, čovek-jaje nema kud nego da se okrene pristupačnijim konceptima kao što su prošlost i budućnost. Bira da tamo živi jer ova mesta imaju svoju težinu i materiju. Budućnost – težinu iščekivanja, anksioznost, kraj, konačnost. Prošlost je zaglavljena u vremenu i samim tim preuveličana, nepovratna, savršena u svojoj nepromenljivosti – ona nije vreme, ona je sećanje, ulje na platnu, slika što je sa setom posmatra iz daleka. I da hoće ne može da je menja sada kada se boja već osušila.
To je, možda, naše istorijsko nasleđe, iz vremena kad su ljudi verovali da je ovaj život samo predigra, uslovno vreme pred večnost koja nastupa nakon smrti i odlazak u drugi, večni svet. Žudnja za budućnošću koja nikada ne dolazi je samo obrnuta strana žudnje za vremenom koje je uvek prošlo.
U svom neprekidnom nizu iščekivanja i prisećanja, čovek-jaje gubi sposobnost da se prepusti drogama života i to uviđa dok mu, tokom one meditacije kraj Dunava labud kljuca ostatak suvog tost-hleba sa dlana.
Ja ti sada, labude, dajem svoj hleb iz džepa, jedino spasenje za moje žumance. Ako se sad prospem, meni je došao kraj.
Učinilo mu se da u oku labuda vidi izraz zahvalnosti, u srcu mu se pojavi mali, tihi bas, i čovek pomisli: “Možda je ovo to što sam čekao. Možda počinjem da osećam svoje srce.” Međutim, to je samo telefon koji vibrira u unutrašnjem džepu. Stigla mu poruka od MTS-a.
Čovek sada stvarno ne može da voli. To je zato što je njegovo biće prožeto idejama i njihovim evaluacijama, a Knjiga života nalaže: Ljubavnici su suprotno od filozofa. Da bi bio u ljubavi, moraš da veruješ, i još patetičnije, da želiš da veruješ. Skoro pa slepo, kao što je slučaj sa ortodoksnim vernicima. Da bi bio filozof, moraš da preispituješ, uvek da sumnjaš, a to u ljubavi nije moguće. Samoća čoveka-jajeta je sada ostrvska i potpuna. Lagano i pažljivo, u strahu od pucanja krhke ljuske, čovek se opružio na zemlji. Njegov tost se sada sliva niz dugo grlo belog labuda sa Dunava. Spreman je da umre, a možda i nije. Zatvara oči, tone u sebe i vidi dečaka kako stoji u hodniku kuće koja poznato miriše. Pored dečaka je čovek koji oblači kaput, briše naočare, vraća ih na nos, stavlja veliku torbu na leđa. Dodirne ovlaš glavu dečaka, otvara ulazna vrata, izlazi, zatvara ih za sobom. Jedna skromna suza se pojavljuje u uglu veoma odraslog dečaka koji leži kraj reke i čeka da se nešto dogodi. Sliva mu se niz slepoočnicu, sklizne mu u uvo i šapuće:
Ne postojiš tamo gde misliš, i misliš tamo gde ne postojiš.
Prošlost je besmrtna. Sutra tek treba da se rodi. Sadašnjost neprekidno umire. I rađa se.
Uživaj u svojoj smrti, šapnula mu je poslednjim snagama suza koja je sad već bila duboko u njegovoj glavi.
Mora da je ležao tu danima jer su mravi već počeli da mu nastanjuju uši a gliste i crvi kosu. Tako je čovek-jaje postao prava gozba za jato labudova koje je sada, u kasnu jesen, već oskudevalo u hrani. Jedan po jedan, labudovi su izašli iz reke i počeli da kljucaju sitne životinjice sa čovekovog tela. Ljuska je počela da puca. Žumance je moglo da postane pile, ili je moglo da se posluži na sveže pečenom hlebu…ali nije. Pod naletom kljucaja izgladnelih ptica, tužno je curilo po pločniku i napravilo baru oko čovekovog nepomičnog tela.
Jedan od labudova prepoznao je dlan sa kog je pre koji dan jeo tost hleb. Kada su njegovi prijatelji zavšili sa gozbom i očerupali šta je ostalo od čoveka, prišao je i počeo da ispituje žutu, lepljivu tečnost. Dobro je mirisala. Ukus je bio još bolji. Malo po malo, Labud je popio čitavu baru žumanceta. Zadovoljan i punog stomaka, sklupčao se uz telo čoveka da se ugreje.
Sada, dok se prosipaš, dok tvoja unutrašnjost curi po prljavom betonu…ovo nije nestajanje. Ovo je transformacija tvog predivnog, izmišljenog bića.
Ti više nisi jaje. Razložen u meni, ti si sada ukus.
Oči odraslog dečaka se ponovo otvaraju. U njemu prazan prostor, nad njim dva crna oka okružena belim perjem. Dodiruje ga, perje je stvarno i mekano. Sve je mekano. Labud ne uzmiče, nadvijen je nad njim i gleda ga. “Hvala ti ptico. Hvala ti što si tu.” – čovek čuje sebe kako govori.
Slušaj čoveče, voliš me zato što postojiš, ne zato što postojim. Nekim čudom, ti imaš ljubav pa si je pustio da ode kod mene. Da je nemaš, ona me ne bi našla. To je dobar razlog da se živi.
