Jednog dana, ili noći, ne seća se baš jer je bio u svemiru, a tamo uvek nešto mračno, Mali Princ je sleteo na kometu. Bio je to prvi put u istoriji da je čovek uspeo da uhvati jednu takvu česticu zvezdane prašine, premda to nije bila nikakva čestica, već čestičetina, bar za naše poimanje. Za svemir je bila manja od fetusa zrnca prašine. Za ljudsko oko, a i uvo, bila je pravo čudo: osim što je letela, umela je i da peva, i njena pesma je zvučala kao mešavina zova grbavih kitova na parenje i onih drvenih žaba što im kotrljaš štapić po leđima. Princ nije znao da je to senzacionalno otkriće. Sve do trenutka kada su njegove bubne opne zavibrirale na kometinom kamernom koncertu, kosmos je bio nem. Nema zvuka van Zemljine atmosfere! Ili su bar ljudi tako mislili. A kako misliš da jeste, tako i bude.
Uprkos tome što je prevalio ko zna koliko svetlosnih godina, što je trajalo čitavu deceniju, Mali Princ se osećao začuđujuće ugodno spustivši svoje stopalce na neistraženo tle. Šta li ga sve čeka? Udahnuo je, izbrojao do 7 i polako izdahnuo. Bio je to mali ritual koji će ovaj trenutak napraviti svečanim. Nije bilo šampanjca, ni nekog podebelog rođaka da se prodere, te je dubok uzdah bio sve od svečanog oruđa što je naš junak imao. Iskoračio je. Senzacija fine prašine pod nožnim prstima bila je toliko divna i neočekivana da mu je pola onog izdaha zastalo u grlu. Nikada ništa slično nije osetio! Ali, sinulo mu je, to onda znači da sam bos! Zašto sam bos? Spustio je pogled i spazio golo levo stopalo, dok je desno bilo u čizmi, dopola udavljenoj u tom moru prašine. Pa ovo i nije tako loše! Trebalo bi da izujem i desnu čizmu. Ipak, znajući da će mu kad-tad zatrebati, poneće ih sa sobom. Osvrnuo se s namerom da potraži izgubljenu obuću. Ali nije. Desilo se nešto neverovatno i zaustavilo svaku nameru koju je u životu imao. Pred njim se ukazao najneverovatniji prizor koji je iko ikada imao privilegiju da vidi, bio je siguran u to. Nije mogao da prihvati to da je baš on, od svih ljudi i životinja u istoriji života, vlasnik tog para očiju u kome se ogledala ova najčarobnija slika od svih čarobnih slika. Možda je fatamorgana? Možda je stvarno slika? Protrljao je oči. I dalje je bila tu. Pružio je ruku. Nije je dohvatio. Zažmurio je, obavio svoj ritual sa disanjem i opet otvorio oči. Ništa se nije promenilo. Ovo je stvarno, shvatio je čitav njegov um.
Ovo je stvarno. Iglice jeze protrčale su mu od peta ka temenu. Podigao je ruke u vazduh. Heeeej! Heeeej! Ovo je stvarnooo! I bilo je: u beskrajnom crnilu, mekom kao pliš, sijala je planeta Zemlja.
Mahao joj je od sveg srca i šake i ramena i poskakivao koliko mu je to dozvoljavala prašina koja mu je gutala stopala. Pukušavao je da uguši vodopad suza radosnica, prosto jer mu je bilo glupo da plače. Bio je siguran da neko sa druge strane isto tako gleda njega, ili bar njegovu kometu, i proživljava taj isti uzudljivi trenutak. Pa ne dešava se baš svaki dan da ti neko maše iz svemira?!
Ali nije. Zemlja je spavala, iako je bio dan. Nekoliko njenih stanovnika koji su bili budni nisu imali vremena da podignu pogled. Baš tog dana je izašla najnovija serija omekšivača koji ne samo što odeću čini mekom, već i miriše poput francuskih polja lavande. Osim toga, uz pakovanje se dobijala fantastična plastična čaša za četkice za zube. Pa ne dešava se baš svaki dan da za te pare dobiješ i omekšivač koji miriše na polja lavande i fantastičnu čašu za četkice!?!
Mali Princ nije bio razočaran. Ovakav vidik bio je sasvim dovoljan uspeh za jedan dan, ili je to bila noć.
– HEJ! Odjeknulo je iznenada svemirom.
– Hej? Začudio se princ.
– Ko je to? Uzvratio je glas.
– Ja sam princ.
– Strava! Možda smo rod. Ja sam Car!
– Odakle si Care?
– Ja iz Evrope. Ti?
– Ja sam iz svemira.
– Pa da…ustvari, i ja sam iz svemira onda.
– Kako si me čuo?
– Skinuo sam slušalice. A ti mene?
– Verovatno jer si se prodrao. Care…?
– Kaži?
– Je l si ti stvarno car?
– Ne. A ti princ?
– Ne.
– Vrh matori. Kakav je pogled odatle?
– Neopisiv. Nacrtacu ti kad dođem na Zemlju.
– Važi.
– Care? Mislim, matori? Da li bi hteo da ostaviš slušalice neko vreme da me čuješ kad budem dolazio?
– Dobra ideja! Vidimo se!
– Uskoro! – odgovori Princ i namignu u znak pozdrava.
*
Par svetlosnih godina ranije spavala sam u svom prisvojenom krevetu. Dala mi ga je devojka po imenu Alba, objasnivši da je to sasvim u redu budući da uživa da deli krevet s mamom i tatom. Bila sam sedam sati iza svog pravog života pa me je spavanje mnogo zbunjivalo. Te noći sam konačno ušla u bestežinski prostor, telo mi je plutalo a mozak leteo negde iznad, hladeći se na povetarcu. Odjednom se survao dole, tresnuvši me snažno u lobanju.
Budna sam, nasilno sam budna. Krivac je bio čovek koji me je prodrmao i sada buljio u mene preko naočara koje su mu dodatno uvećavale oči. Okolo mrkli mrak. „Hej“, progovorio je šapatom i nekako zaverenički, „krvav je mesec. Dođi da vidiš!“ Verovatno još sanjam. Ali čikica je insistirao. Ok, i ako sanjam, biće ovo zanimljiv san.
Njegova ruka me je vukla napolje. Ispred kuće čekale su tri plastične stolice. Nas dvoje smo zaseli, a treća je čekala i nedočekala njegovu uspavanu ćerku. „Noćas se na nebu događa jedno čudo“, progovorio je senjor Alvaro na svom jeziku, „Jedna lepa stvar. Zove se Krvavi mesec. Mesec bude crven. Nebo bude crveno. Cela Barankilja, takođe, bude crvena. To je veoma poseban događaj.“ Čovek nije bio retardiran. Štaviše, on je profesor istorije. Kada se vrati sa posla, voli da mi prepričava svoj radni dan dok ručamo za stolom, pri čemu on secka nokte grickalicom. Kada završi, ode u svoju sobu i ostavi vrhove svojih noktiju na mušemi, da me posmatraju dok jedem. Prosto proširene rečenice koristi kad priča sa mnom i sa mačkom. Zbog mog akcenta i boje kože, smatra da ga jedino tako razumem. A baš je hteo da ga razumem.
Sedeli smo zajedno u tišini i gledali kako mesec krvari po gradu. Pomislih na Mesečeve ljude. Je l’ ih ima? Možda i oni sada nas gledaju? Podignuh ruku da im mahnem, ali me je senjor začuđeno pogledao pa sam se pravila da se protežem. Što nisam astronaut pa da takve radnje budu legitimne? Onda se setih prvog i jedinog astronauta koga sam lično upoznala. Gde li bi danas bio Mali Princ? Šta bi radio? Možda je ovo sve njegovo delo.
*
Prošli su meseci. Sedam sati života mi se vratilo, a crveni mesec se pretvorio u belu kancelarijsku neonku. Beonjače su mi se davile u naslovima koje moja duša nije htela a telo je moralo. Bavila sm se proklinjanjem 9-5 koncepta u sebi, kao što i dolikuje, kad mi je stigla poruka.
– „Gle što je dobra kometa!“
– „Znam pratim je! Nisam imala s kim da se radujem!“
– „Onda ćeš tek da se raduješ. Baš sam se juče čuo s Malim Princom, on je tamo!“
– „Kako?! Strava! Zašto niko to ne zna? Zašto nigde ne piše?“
– „Pa ne teče vreme isto ovde i tamo. Trebaće možda i godine dok zvuk doputuje do Zemlje.“
– „Kako si ga ti onda čuo?“
– „Nemam pojma. Možda je fizika otkazala na par minuta…“
– „To znači da je tamo Princ još uvek mlad?“
– „Zvuči mlado. Čak mi se čini da mutira.“
– “Možda ima one mekane tinejdžerske brke. I šta kaže? Kako izgledamo odande?“
– „Uu, pa ne može da se opiše rečima. Nadrealno je…“
– „Ajde onda da mi nacrtaš kad dođeš u Beograd?“
– „Hoću! Ijao jedva čekam da dođem!“
– „A kad je to?“
– „Uskoro!“
Uskoro, ponovih u sebi i namignuh odrazu u laptopu. Koliko li će vremena trebati da taj treptaj otputuje u vasionu?
