“Šta je to u tvojim venama
Što te tera drugim ženama?”
pita se Svetlana Ražnatović. Kapiramo se.
Ima ta neka stvar s odlascima. Ljudi ih uglavnom mrze, posebno kada odlaze sa lepog mesta, a meni se desilo da je u trenutku odlaska moj život bio divno, uzbudljivo i preudobno mesto, puno ljubavi i razumevanja, kao džinovski zagrljaj Džin-cara koji te vodi gde god hoćeš. Što onda stalno odlazim?
Jebiga. Praksa je pokazala, u pravom životu, a i u njegovoj alegoriji (hohoho, ko razume volim ga), da moram odlaziti i vraćati se. Ali ukrcah se na avion, i avion je poleteo. I bila sam srećna. Kako je divno kada postoji razlog da odlazak bude težak! I došla sam do zaključka. Da odlazim sa ružnog mesta, to ne bi bio odlazak nego bežanje. Ovako, to je početak.
Tako sleteh u Barankilju. Ajde što su lica ljudi menjala i postajala sve tamnija (a i lepša bogme) kako su se smenjivali meridijani, to sam i očekivala, ali se moje telo nije pripremilo na promene dok obavlja sasvim reguarne radnje, kao što su disanje ili hodanje. I tako sleteh, udahnuh, u trans padoh. Osam hiljada stepeni i vazduh toliko vlažan da sam se osećala kao da sam udahnula reku a ne kiseonik. Kosa mi podivljala, a ubrzo sam shvatila i da se u ovoj zemlji računam kao visoka i mršava osoba. Dalje tog dana jedno golo dete je vrištalo i trčalo ka meni i zagrlilo mi nogu, onda sam sa aerodroma išla pola puta taksijem a pola konjem jer “ne može tuda kolima, ima neka rupa na putu”, a konjanik je bio gengsta lik sa tranzistorom na ramenu, samo što se nije čuo rep nego salsa. Grad je već dremkao i sunce se sakrilo pa je svako savijanje vrata unazad značilo sreću u grlu jer je gore bilo roze nebo i na njemu polumesec i leteće krošnje palmi, vetar duvao kao lud, što se ispostavilo kao trajno stanje, baš kao i roze nebo.
Oduševile su me neke trafike u kojima ljudi sede jedni drugima na glavama i pevaju u transu. Ispostavilo se da su to crkve, nešto kao fast-food/church, instant Isus ako nemaš vremena da se iscimaš do katedrale. Svetleći magarac takođe (stvarno, imao je na sedlu i ogrlici neke lajt šou detalje), koga je ulicom šetala bosonga devojčica. U mom novom domu čekala me spremna večera. Arepa, pirinač sa kokosom, pržene banane i sok od siruele, ne znam kako se kaže na srpskom a i da znam ne bih napisala, ovako je zanimljivije. Čekali su me i zagrljaji porodice, uže i šire, komšija i domaćih životinja. Svi su nešto brbljali, pola nisam razumela, ali nisam htela da ih razočaram pa sam se smejala kao maloumnik i klimala glavom.
Narednih dana stvari su mi bile još manje razumljive, ljudi su me prevarili sto puta, retki su bili zli a ostali se samo prave da znaju odgovore na pitanja.
Navikla sam se na to da mi prilaze i postavljaju pitanja na nivou bliskosti „koliko puta dnevno piškiš“ i daju svoju adresu da dođem da se družimo (“amigos, amigos!” uz osmeh i upiranje prstom na sebe pa u mene), da dnevno izgubim sat života jer sam se izgubila, na morbidne količine udvaranja (mislim da se smatra uvredom ako te neoženjeni muškarac vidi, a ne muva te) i čeličnu upornost uzbuđenih Kolumbijaca, na rečenicu “Serbia, aaaa, eso es Australia?”, na dame koje nose bebe Isuse u pridžepku, sa portabl zvučnicima i mikrofonom i tako idu gradom i URLAJU o njegovim mukama i s prezirom opominju kako o njima nismo dovoljno razmišljali, ali se nikada, nikada, nisam pomirila sa stanjem svog mozga. Kao da svakog dana pročita osam knjiga I pređe dvanaest igrica I spremi dva ispita, eto u tom je stanju bio. Moj život se za jedan dan preokrenuo i zaboravila sam da jedem, pričam i razmišljam, količina utisaka koji su se taložili od kako otvorim oči svakog jutra, ili osetim neki nepoznat i nov miris još pre nego što ih otvorim, nekako su zapušili sve druge receptore i potrebe, moje stare želje su nestale i onda sam shvatila da je rutina siroti građanin trećeg sveta. Ona nema pasoš i ne može u avion. I potpuno sam razumela Cecinog dečka.
Onaj ko je pročitao sve knjige na svetu može imati najbogatiji um ikada, ali taj čovek je smarač, ne bih s njim da se družim. To je jedan od onih iritantnih ljudi koji imaju mišljenje o svemu i znaju sve tačne odgovore. Ja ih nisam pročitala pa imam samo pitanja. I eto, tu sam zaturila ključ i ponovo ga pronašla. Drugog izbora nije bilo, čitav horizont bio je nepoznat i nov, i sve sam morala da ga pitam. Gde sam? Šta sam? Šta to znači? A zašto? Šta da radim sad? A zašto? Hiljadu pitanja i hiljadu odgovora. Svi su znali više od mene. Stavovi koje uopšte nisam ukapirala, ali nisam ni znala da mogu da postoje. I sa svakim novim ovaj svet je postajao veći i potpuniji.Putovanja treba da budu zakonski obavezna, to je jedini put za uspostavljanje mira u svetu, ozbiljno.
Eto tako. Najsnažnija iskustva nastaju iz razlika, iz monstruozne želje, na onom mestu gde teško postaje lako i to jer si ga sam takvim napravio, u trenutku kad prvi put stvarno ukapiraš gde su ti pluća jer osećaš svaki udah, jer ti si sam i ti si živ i nisi to ni znao dok se nisi zapitao kakve sve definicije mogu da se napišu pod pojmom “živeti”.
Svi treba da idu. I da dozvole sebi da budu baš glupi. Svako zaslužuje svoju evoluciju.
Mislim strava što u stakleniku cveta cele godine, ali najsočnije voće se rađa napolju, na vetru i suncu.
