*ova pesma je lik iz Male noćne šizofrenije

*ova devojčica je lik iz života

 

Trijanglov solo

 

Neću da budem u predstavi

U kojoj se nerviraš zbog parkinga

Koja počinje svaki put u isto vreme

Pred publikom koja ždere čips

Neću da igram u predstavi

Ako moram da budem statista

I to onaj što se nikad ne vidi na slikama iz prvog reda

Neću

 

Neću prostu scenografiju

Neću ništa konceptualno

Hoću specijane efekte

I da se menjaju sva godišnja doba

Drugačije neću da igram u predstavi

 

Zašto bi iko gledao predstavu

O leđima glumaca što gledaju predstavu

Ja da sam debela publika sa čipsom

Gađala bih kesama glumce u glavu

I zahtevala da mi se vrate pare od karte.

 

Neću!

Da glumim u predstavi koja nije mjuzikl!

Neću da me teraju da vežbam dikciju!

Neću orkestar da bude

Skriven ispod dasaka

Jer muzika ne dolazi iz poda već iz kiseonika

Hoću da mi sedi umesto publike

Hoću da mi svira najraskošnije šansone

I da mi zašije pluća za grlo

Da mi teče glas kao vodopad

I da mi se sliva niz bradu

Dok mi ne presuše ozar i bes

Da skočim u jezero glasa i ozarenja

I smrznem se u njemu

Pa zaplivam žustrije

Da potopim glavu,

Da mi inje kristališe trepavice

Da mi se pridruži polarni medved

Da skoči bombu,

Pa da zapeni i da me talas zamalo udavi,

Hoću da zajedno ronimo

I jurimo srebrnu ribu,

Šapama i zubima.

 

Kad utihne sunce

Hoću trijanglov solo

Da dune u tihu vatricu

Da nam zagreje njuške

Da večeramo i sušimo se

Da se želuci smeškaju,

Medveđi i ljudski

Da se ušuškam u zagrljaj

Ogromnog mede

Da me lizne po glavi za laku noć.

 

Onda nek na prstima uđu u salu

i zatapšu gromko, da im se obrazi zatresu,

Da li od divljenja il od olakšanja,

A ja da spavam

Da sanjam beluge

I da ne čujem.