“Što duže živim, to sam sigurniji da je vasiona u određenom smislu znala da dolazimo.”
Ova priča počinja u praskozorje vremena.
Kuća u kojoj smo živeli bila je bez zidova i prostirala se na jedanaest spratova i tajno potkrovlje. Na potkrovlje su vodile nevidljive spiralne stepenice koje sam mogla samo da naslutim, a nikada da napipam, sve dok nisam došla u posed naočara za koje će se hiljadu godina kasnije ispostaviti da su bile napravljene o kvazikristala. U ovoj činjenici pronaći ću mnoge odgovore.
One su se jednog dana stvorile u mojim rukama, sumjivo teške, prašnjave i čudesne, kao modni detalj koji bi nosio kralj Noma. Kad sam ih obrisala rukavom i stavila na nos, šake su mi oživele i učinilo mi se da mi se prsti pretvaraju u debele crve od kojih svaki vodi svoj nezavisan život. Međutim, dovoljno dugo gledanje u prste čini da prsti nestanu. Umesto duguljastog završetka tela, videla sam materiju od koje je napravljen, jednaku sa materijom biljke u ćošku dnevne sobe, bananom u frižideru, temperaturom vazduha, ćelom predsednika skupštine stanara koji mi je kucao na vrata da pokupi harač za krečenje zgrade, prostorom između nas.
Bio je to trenutak – ili par dugih sati – suštinskog razumevanja i neobičnog povratka. Esencija života je ista, svuda prisutna, neuništiva i neverovatno lepa. I nasuprot tome što kada gledamo u prste ili u osećanje dovoljno dugo, ono nestane, dugo gledanje u samu esenciju čini da se ona beskonačno umnožava. Nemam znanja da je pretočim u naučno objašnjenje, ali sada, dok je se prisećam dovoljno lucidno da mogu da je naslutim na ekranu i u stomaku, na pamet mi pada:
- vitraži od zvezda
- eksplozija cveća
- kapilari duše
- milje svemira
- večna ekspanzija mandala
U doba pre tela, misli i jezika, ovo je bio naš jedini dom. Kao jedna isprepletana porodica, prostirali smo se koliko i sama porodična kuća – kroz jedanaest dimenzija i povremeno pružanje preko poslednje, apsolutne, dvanaeste dimenzije.
Pre praistorije i materije, postojao je isključivo puding vremena, sačinjen isključivo od ljubavi, bez mase i gustine. Naseljavala su ga bića, isto tako bez oblika i identiteta, koja su ga i napravila od sebe samih i ostala zadužena za njegovu večnu ekspanziju – zaglavljena u neprestanoj osmici uzajamne kreacije.
Dobrodošli u apsolutnu svest!<3
Prvi znaci zgušnjavanja desili su se sa pojavom misli, koja je proizvela želju i naznake prvih tela – poput aura, tananih, nevidljivih granica i tako uslovila pojavu prostora između. Želja, međutim, nije neminovno loša, i eonima kasnije kada se i sama budem našla u ljudskom telu, ovom koje imam sada, sedeću na plaži na Puketu dok će mi svest lebdeti duboko u nebo, a neznani glas će mi šapnuti:
U srži svih želja jeste sreća za drugog. Onda kada svi budu zabacivali glavu unazad od smeha sve tvoje želje biće automatski ispunjene. Sve svačije želje biće automatski ispunjene.
3D bioskop iz nehata
Pre toga, još uvek na pesku i u punom Vanja Mlađenović identitetu, mislila sam na jednog čoveka koga obožavam i poželela da i on obožava mene onako kako sam zamislila. Setila sam se:
- ostvarenje ove želje je već prisutno, ali zasuto slojevima bola, kao i hiljade drugih želja
- da je iskopam ovog trenutka, ostvarenje neće biti sasvim tačno: svesrdno obožavanje može da dođe samo onda kada smo potpuno čisti i obuzeti obožavanjem esencije života u sebi – neki će je nazvati Bogom, neki ljubavlju, a meni se sada čini, dubokim prasmehom koji leži na dnu srca i koji ne prestaje nikada – ne mogu ga uništiti ni smrt, ni rat, niti jedan vid stradanja.
I eto ga: sedi pored mene na plaži, svi zubi na broju, gleda me ozarenim očima, kosa mu se sliva niz leđa, grlo zacenjeno, dok po nama padaju ogromne kapi ljubičaste kiše.
Dar radosti može ti dati samo neko ko je svestan i uviđavan prema sopstvenoj radosti i to je jednostavno tako, a onda pomislih na svoje uvek spremne strategije bekstva i tu mi postade jasno da sam ja on a on je ja.
*Sa tim u skladu, prepručujem Prinsa i Zigija Marlija.
Pružila sam ruku da mu dodirnem kosu kada me je iz snoviđenja prenula eksplozija prazvuka – vrištanje od smeha. Trebalo mi je par sekundi da shvatim da dolazi iz mog stomaka lično. Toliko sam se cepala da sam počela da se gušim, a zatim da brinem da slučajno ne uzurpiram ostale. Levo od mene sedela je moja drugarica Branka, desno moj brat Ognjen. Pokušala sam da im objasnim svoje iznenadno shvatanje a onda se desilo nešto sveto i magično:
- Ognjen mi je pružio sladoled
- Branka se pridigla iz ležećeg položaja da me čuje
Jasno kao što bi dijamantska oštrica isekla kačkavalj videla sam je: esencija boga u pokušaju ljudi da se međusobno razumeju. Potpuna istina ljubavi nalazi se u sladoledu, u nagibu tela, u svakom najmanjem naporu učinjenom sa namerom da prema nekome budemo dobri i pravi, uključujući i nas same.
Onda sam ga videla kako putuje kroz dobru nameru, najsnažniji od svih bogova. Iz mene kroz glas u Branku, kroz podizanje njenih obrva u kosmos i nazad u Ognjena, njegovu ruku i preko sladoleda u moja usta.
Putovanje se nastavilo i videla sam ga kako se hekla sam od sebe – milje svemira, lavirint satkan od ljubavi, njegove krivine uslovljene našim namerama i odlukama. On ostaje tačan, ispravan i mio dokle god funkcionišemo na osnovu jednog jedinog zakona – zakona ljubavi. To znači da smo spremni da čujemo i svoje i tuđe glasove i delujemo na osnovu najčistijih. Onaj isti glas bez boje i pola sada se takođe smejao i rekao mi:
Tvoja je dužnost da :
- prepoznaš najčistije od želja u drugima i da im služiš
- prepoznaš zov radosti u sebi i da mu služiš
Zapovedne rečenice su bile okićene sa toliko smeha i topline da sam poželela da nikada ne ode i to sam mu i rekla, tiho, da me ne čuju prijatelji:
Ti si toliko sladak da želim da uradim sve što mi kažeš. Ostani zauvek molim tee!
Odgovorio je:
Ja ovde živim i uvek ću biti ovde, možeš da dođeš kad god hoćeš.
Zapevao je zatim Gruovu pesmu:
Za tebe uvek biću tu i tebi uvek daću sve i kada god me poželiš nikad neću reći ne!
Htela sam da odrepujem ostatak pesme ali nisam mogla da se setim stihova te smo vrteli refren u krug dok se on nije zaustavio i rekao mi:
Znaš šta je najsmešnije? Nijedna potraga nije bila potrebna.
Svakodnevno putovanje u srž
Vratimo se sada u zemlju pre vremena.
Kada je novorođena misao dovoljno očvrsnula, toliko da postane “mišljenje” ili sud o nečemu, počela je dezintegracija apsolutne svesti. Delovi odlučni da preuzmu svoj singularitet padali su sa svemira na čvršće tlo kao zvezde padalice. Što je njihovo mišljenje bilo čvršće, to su im tela bila gušća a životni tereti veći i teži. Zakon singularnih potreba je zamenio zakon ljubavi pa smo se dali u zaboravljanje. Iluzija razdvojenosti je danas toliko gusta da nam se čini tačnom i podudarnom sa realnošču.
Milionima godina kasnije njihovi potomci će, već uveliko zgusnuti u svojim lepim komplikovanim ljudskim telima, pronaći tragove zagonetnog kvazi kristala na mestima gde su meteori udarili u Zemlju, a onda i na mestima sprženim nuklearnim eksplozijama. Prepoznaće ga i pokušati da ga objasni čovek po imenu Daniel i za to 2011. godine dobiti još jednu stvar vrednu božjeg grohota – priznanje! Priznanje se zove Nobelova nagrada za hemiju.
Dobra vest je da nema mnogo razloga za brigu. Iako je ovaj ljudski život zaista pun raznoraznih tereta, kao što je na primer briga, telesno ograničenje, nemogućnost letenja, bolest i kojekakvi strahovi, pa – ima kraj. Za povratak na fabrička podešavanja, neophodno je gledati u sopstveno lice sve dok ne nestane i znati:
- Poverenje je najviši nivo postojanja
- Esencija našeg bića je uvek prisutna i jednaka sa svim živim i neživim stvarima
- Ljubav je jedini tačan zakon svi ostali su radi zabave
- Sud/mišljenje je jedina čvrsta materija u svemiru, ali nam je neophodna jer još nismo spremni da se pustimo
Odatle se vraćamo na večni lavirint sastavljen od najčistijih želja. Neko će je nazvati karma. Ako imam pravo na jednu želju, to je takođe da zabacujemo glavu od radosti. Do zabacivanja glave od radosti dolazi se putem apsolutne prisutnosti. Seti se: ako dovoljno dugo gledaš u nešto, nešto nestaje. A kada nešto nestaje, ono ne umire, ono se vraća odakle je došlo. (To znači i da je najrasprostranjenija srpska psovka – teranje neprijatelja u pičku materinu – prefinjeni blagoslov). Naša je jedina dužnost da uložimo trud samo u ono što je poptuno čisto i tačno, u pokušaju da u svojoj čvrstini pronađemo i održimo kristalnu srž koja je večna i nepromenljiva – i kojoj uvek možemo da se vratimo, kroz avanturističko putovanje kroz sopstvenu svest.
To znači da kad odeš, možda nećeš otići u zemlju, niti u sledeći oblik, niti u sledeći niz patnji – otići ćeš u okrilje, u absolutni dom iz koga si i došao pre nego što je sve što umeš da imenuješ počelo da postoji. I ne zaboravi! Svi su u pravu.
Vaka <3
Prethodna epizoda dnevnika iz Singapura može se odgledati ovde
Island diaries Ep3 na engleskom ovde
