*Ovaj tekst možete čitati i u letnjem broju Plezir magazina.
Pakujem se u najveći kofer koji posedujem i letim sama daleko. Ovo se desilo beskonačno puta. Danas međutim, sve u meni i preda mnom je drugačije. Atlantik sam preletela sa 24 godine, a danas, sa 34, prelećem Indijski okean. Varnice uzbuđenja zamenjene su talasima tihog samopouzdanja koje nisam poznavala pre. Od svega što nam odrastanje donosi, veština moždanog putovanja u dubinu svega do čega se ne mora preći ni metar je među najboljima.
To znači, zaključujem dok naručujem čašu piva od stjuardese sa ciljem da ublažim avionsku klaustrofobiju, da ne želim više nikada da putujem. To je sve što sam želela da radim kad porastem i tako je i bilo – nema kontinenta na koji nisam kročila, vize koju nisam prekoračila, kamile pod kojom nisam zaspala. Ne umem da sažmem, niti dovoljno zahvalim svemu što sam proteklih godina doživela i iskusila vodeći se glasom koji mi je šaputao: “mora se živeti”. Sad, međutim, ne znam tačno ko sam i ovo lišavanje identiteta mi dozvoljava ogromnu slobodu.
Zamisli, predomisliš se.
Pivo radi, hvala ti bože, i tonem u blaženstvo putničkog sna i sedište do prozora, praskozorje napolju šapuće mi jedan nedosanjan san:
Zamisli negde ostaneš.
Apetit
Hiljadu sati kasnije slećem na tlo mističnog ostrva, najdalje od Beograda što sam ikad bila. Zagonetka tuđine u koju sletiš u pola noći izostaje. Ne znam kako, ali sve mi je već jasno. Miris ovog aerodroma, obla lica lokalaca, talas toplog vazduha, pa čak i tekstura posteljine u koju se ušunjavam, sve na ovom mestu me dočekuje kao staru drugaricu.
“Bali je još bolji nego što sam zamišljala!”
– izgovaram sestri u ekran telefona i shvatam da ga ustvari nisam ni zamišljala, samo sam došla. Ispostaviće se da nikada neću ni naučiti da ga objasnim – Bali je lavirint, slojevi ulica, vremena, muzike, ljudi, mitova, životinja i šuma koji se šire i umnožavaju. Što duže ostaneš, to se više otvara. Dok ovo kucam, podne je i sedim u kafiću u centru Ubuda. Dugokosa devojka peva operu na bini od bambusa uz pratnju klavira. Iz klavira izleće žaba i ležerno odskakutava između stolova.
Telo mi je toliko razdragano da ne moram ni da spavam ni da jedem, ali hoću. Slojevi hrane ređaju se u meni kao lazanja. Kroz portale od voća, banane i kokose koji mi padaju na krov kuće, ovo ostrvo me ušuškava u sigurnost i počinjem da razumem zašto ga zovu Mama Bali. Svaka voćka je organ za sebe i hrani nas, direktno, sokovima života. Prstima probijam ljusku marakuje, niz ruku mi se sliva njena zlatna utroba, a stomak mi peva remiks Mileta Kitića:
“Moja prva ljubav sada svetom skita,
postala je kraljica apetita”
Žudnja za smogom
Harmonija je Balinežanima jako važna i provlači se kroz sve aspekte – kuće, hranu, umetnost, muziku, duhovne prakse, prirodu, darove za bogove i ljude. Pre ili kasnije joj se moraš predati. Jednostavno nemaš šanse protiv lepote, koliko god grozan bio, pobediće te. Ako uzmemo da je lepota savršenstvo sklada, zaključićemo da je lepota Balija u sveopštem prihvatanju tame. Šahovski dezen kojima su obrgljene statue i svetilišta označava suživot svetla i mraka, bogova i demona koje takođe možeš sresti na svakom koraku, u skulpturama, slikama i molitvama.
Međutim, osećam se kao početkom trećeg sata posete muzeju Ufici. Ovu količinu lepote moja pluća puna smoga ne mogu razumeti i umorih se. Zato sedim ispred kuće, jedem sladoled i maštam o Mostarskoj petlji.
Prošle godine u ovo vreme živela sam na samoodrživoj farmi na Tenerifima. To znači da se ništa ne baca, uključujući i sadržaje ljudskih stomaka. S obzirom da nemamo ni struju ni vodovod, moj posao je da iskopam rupu a zatim u nju svakodnevno praznim sadržaj WC kante, prekrivam slojem zemlje, crvima, lišćem avokada. Kada lepo odstoji, imamo kompost, đubrivo kojim hranimo mladice papaje i jagoda pa ih posle jedemo u slast.
Na Baliju s druge strane, svi hodamo bosi a stopala su mi nečuveno čista. Kuća mi je takođe uvek čista. Standard je takav da, koliko god platio smeštaj, neko ide za tobom i skuplja tvoje đubre. Ako noćas mrvim čips u krevetu, sutradan uveče moja posteljina je besprekorna. Kanta za smeće uvek prazna. Ako ostavim prljave tanjire u sudoperi i izađem do prodavnice, kada se vratim tanjiri ća biti suvi i čisti u vitrini. Ni traga mojoj ljudskoj istini.
Zato ostavljam sladoled na tanjiru pored kreveta tokom noći. Sada imam mrave i konačan dokaz da možda, ipak, nisam u simulaciji.
Odluka da se vratiš
Po isteku šestog meseca u Indoneziji shvatam da sam zaboravila da produžim vizu. Da bih ostala legalna, najpre moram izaći iz zemlje. U međuvremenu sam srasla sa travom, vodom i tišinom i pomisao na veliki grad me užasava. I eto me, vučem koferče na aerodrom, u telefonu nosim kartu za Singapur:
Mirno idem krivim putem.
odmah nakon Džonija Štulića, u glavi začujem Kneza:
Idem da se tebi vratim.
Vozim bajs kroz uređene staze, čekam porodicu vidri da mi prepreči put kao što saobraćajni znak nalaže i zaključujem da je vreme da počnem da pravim bolje greške. Poslovni kompleksi, šoping molovi, večna buka ventilacionih sistema – sve mi se čini kao rat ljudi protiv mašina što je borba u kojoj nemam nikakve šanse.
Biciklistička staza se završava kod čuvenog parka Gardens by the bay. Osim svetlosnih krošnji, tu je i muzej cveća, staklena kupola pored mora. Ispostavlja se da sam došla tačno na vreme da prosvedočim cvetanju sakure. Ljudi se guraju u redu da vide red mladog ružičastog drveća a mene iznenada do srži poklapa talas:
Odluka sakure da se vrati svakog aprila.
Zajednički trud ljudi, sunca, zemlje i drveća da omoguće cvetanje.
Kako obično biva, senzacija jedinstva se širila kao virus pa sam je ugledala i u trudu momaka da uslikaju svoje devojke ispred drveta masline, flašici vode koju su dve sestre razmenjivale, mikro pokretima glave čuvara u nastojanju da pozdravi posetioce – jedinstva koje sadrži moć koja je iznad mojih intelektualnih sposobnosti. Osećam mali vodopad kako mi se sliva niz obraze i zaključujem: dubinska lepota zahteva slamanje srca. Mnogo dobro boli.
Znam da će april proći, a to zna i sakura. Ono što ja uočavam, a ona ne, jeste da se ljudi ne plaše zime, ne plaše se sopstvene tuge, ni upola koliko se plaše kraja leta. Radost koju pretvaraš u strah u trenutku kada shvatiš da imaš šta da izgubiš.
Zamisli izdržiš sreću!
Dupli rođendan
Pošto hodam po muzeju vidno jecajući, smišljam laž za slučaj da me neko pita šta mi je: reći ću, sestra mi se upravo porodila, sad su mi javili. Dobila je prvu ćerku. Postala sam tetka. Razumno, radosno, i već se desilo tako da je praktično u pitanju istina.
Vidim ženu u beloj haljini sa smešnim zelenim šeširom kako sedi na klupi i slika kaktus. Izgleda kao da je ispala iz Gibli crtaća. Mora da je primetila da je gledam jer mi maše.
Oh ne, moraću da interagujem.
Sedimo i ćaskamo. U pitanju je Meri iz Južne Koreje čiji je smeh takođe kao iz crtaća. Doselila se u Singapur pre petnaest godina. Nakon par minuta odlaže papir i četkicu i vadi plastičnu posudu iz torbe: “Ajde uzmi parče!”
Delimo tortu od malina. Konačno me pita zašto su mi oči tako crvene. Otvaram usta da izgovorim pripremljenu laž, ali umesto toga izgovaram: “Ne znam…bila sam dirnuta…”
Ponovo ciče svojim smehom iz crtaća i kaže mi:
“Znaš, ova torta je za moju ćerku. Danas bi joj bio rođendan. Nisam imala s kim da proslavim, super što smo se srele! Bile biste dobre drugarice.”
Umesto kraja
Dok napuštam muzej, bicikl, sakuru, Singapur, zaključujem da ipak nema pogrešnih putovanja. Nema grešaka generalno. Sakura mi maše i dodaje:
Došli smo na Zemlju da izgubimo sve.
<3 Voli Vakale
*Pronađite me na Instać
*Ovaj tekst možete čitati i u letnjem broju Plezir magazina.