O tvojoj smrti me je obavestio mejl.
Tog dana sam bila daleko preko okeana. Nije bilo glasa koji će mi sažaljivo izgovoriti tvoje ime u slušalicu, lica na kome ću naslutiti katastrofu, zagrljaja iz kog ću pobeći – već zbir mehaničkih slova na ekranu.
Ostalo mi je nekoliko stvari koje smo delile: par patika sa plastičnim draguljima, zlatni privezak, prsten u obliku zmije i jedno džepno ogledalce u kome si se ogledala kad si popravljala karmin a ja kad sam htela da se setim sebe.
Sve ove stvari sam u nekom trenutku izgubila i sve su našle put nazad.
Prsten je nestao na 6 godina, dok ga nisam pronašla u rupi na parketu ispod itisona. Privezak je zajedno sa ogrlicom leteo sa mog vrata u stanu jednog čoveka i tamo se zadržao godinu i po dana. Patike sam najviše žalila i njihov nestanak pripisala pijanom bauljanju po festivalu, pa su mesecima posle isplivale na tetkinom tavanu.
Ogledalo je, međutim, preživelo. To je zato što ima magične moći. Izmislila sam da kad sednem na sunce i provirim u njega, ti me vidiš. Ako se gledam u oči dovoljno dugo vidim i ja tebe i onda mi se učini da život traje večno. A kako izmisliš, tako i bude.
Neko drugi
Kao što sam već nadugačko pisala, kovid vreme me je dočekalo u šumi na ostrvu, daleko od svih. Većinu vremena sam se osećala krivom jer su me svi previše voleli i brinuli a ja samo brinula da neko ne umre u mom odsustvu. Premda sam bila pod ključem kao čitav Beograd, moj karantin nije imao zidove, ni vrata, samo rejsferšlus na šatoru i beskonačne krošnje umesto krova. Pošto sam bila sama, našla sam društvo među bubama, voćem, lutajućim mačkama, stenama i sopstvenim demonima. Onda mi se jednog dana desilo neviđeno otkriće.
Usled aktuelnih zabrana, od mog kampa se sme samo uzbrdo. Iznad mene su slojevi šume i prostiru se u beskraj tako da kad god smognem snage nalazim novu stazu za hajk. Na jednoj od njih naišla sam na, ni više ni manje, nego živog čoveka. Generacija naših roditelja, rekla bih. Ima više od 30 stepeni ali on je u kaputu. Stilski mi je zaličio na Hagrida iz Hari Potera i tu je već imao moje poštovanje i naklonost. Neodlučna brada, šake rudara i ogromne oči kojima me gleda iza tri para naočara koje nosi istovremeno. Ime mu je Fridrih.
Fridrih se tu doselio još osamdesetih, zajedno sa drugim članovima hipi komune iz Zapadne Evrope. Kako kaže, u međuvremenu su neki pomrli, neki otišli da jure za raznim stvarima. On nije ništa jurio pa je tu i ostao. Dok priča o svojoj mladosti kuva mi užeglu kaficu na plinu ispred kuće i ja nemam izbora nego da sednem tu i popijem je. Ovo je jedna od najekstravagantnijih ličnosti koje sam ikad upoznala. Izražava se kao neki princ đubreta. Nečuvene priče. Međutim, sama sam nedeljama i u meni se budi sasvim novo osećanje – pucanje sociometra i signal mog tela da uskoro moram da pobegnem. Utom Fridrih prestaje da govori, prilazi mi blizu, skida jedne naočare, druge, treće, gledamo se ćutke par sekundi.
“Ako baš moraš, idi, ali vrati se. Ujutru i uveče gledaj u sunce po 15 minuta, bez treptanja. To ti je da vratiš sjaj u oči.”
“Važi Fridrih, vidimo se.”
Ovaj susret me je poplavio plimom saznanja. Iznenada shvatam da je ovo bio prvi put u poslednjih par nedelja da sam morala da izgovaram rečenice. Takođe shvatam da danima nisam ništa mislila. Ne znam kako da prenesem ovu senzaciju na papir jer mi se nikad više nije ponovila. Ništa, ideš okolo kao životinja, samo instikt i možda malo kompleksnija osećanja od psećih. Kao da su dani iza mene bili lucidan san, tok koji se preliva i nikada ne zastaje. Ako se nekom dešava isto nek mi se javi da popričamo.
Matematika
Brže bolje sam se stuštila nizbrdo da opet budem sama, da se ogradim od poplave misli spavanjem a od spoljašnjeg sveta kapcima. Tada to nisam mogla da znam, ali povratak u grad i novi rast mišljenja usled betona, starih prijatelja, starih identiteta, moje odeće, maksija i pljuga omogućili su mi da stvorim sledeću jednačinu:
Izolacija nas lišava bliskosti, porodice, osećaja za vreme i prostor, stavova, udobnosti, uloga, rada, a kako se ovog dana ispostavilo – i jezika. Međutim, lišava nas i strahova. Život i smrt se stapaju u jedno, ja sam ti i ti si ja. Jedine suprotnosti koje sam uspela da zabeležim su:
- suprotno od straha je ljubav
- suprotno od slobode je odustajanje (od sopstvene istine, autentičnosti, da ne kažem neuroze) <3
Jednostavnom matematičkom metodom kraćenja razlomaka zaključujem, to znači da je
strah = odustajanje
ljubav = sloboda
Posle sam negde pročitala da se ovo dešavanje naziva smrću ega. Ne znam baš. Ja sam ga doživela kao ličnu dezintegraciju. Odličan provod svakako.
Međutum, zaključiću kasnije, onda kada okruženje – istorijsko, ekononomsko, društveno – i doba u kome se tvrdoglava individualuzacija pokušava ne pružaju neku vrstu potpore za ovaj proces, sloboda je gotovo nepodnošljiva. Ona znači iščezavanje veza sa svetom i sa kakvom takvom bliskošću, a to znači da nema ni skloništa, ni sigurnosti, sloboda postaje beskonačna sumnja. Potčinjavanje postojećim sistemima je onda najutešnija i najizglednija opcija. Pružiće ti nagoveštaj vezivanja i pripadanja, oslobodiće te odgovornosti i odlučivanja, kao u zlatno vreme kad si bio fetus.
Ali to sad nije važno. U ovom kratkom trenutku ja sam svega zbir fizioloških procesa i u tome uživam. U potpunom odsustvu oštroumlja, mudrost u meni se rastapa kao droga u crevima posrnulih švercera i radi me tako da ne mislim ništa ni o čemu. U nedostatku jezika, ne moram sebi da objasnim ništa što osećam i time umanjim sve ove moždano-telesne senzacije.
Susret
Ovog jutra, noge me vode ka vodovodnim cevima, koje se pružaju poprečno preko mog brda i tako me osuđuju na još jedan sudbinski susret sa drugim bićem. Cevi traju kilometrima i, kako su izgrađene po obodu brda, pružaju velelepan pogled na okean. Sa jedne strane je provalija a sa druge stene koje su tako razuđene da povremeno moraš da puziš kako bi se provukao ispod njih. Tumaram tuda svaki dan i iznova se divim činjenici da još nisam završila u provaliji. Pala sam par puta, ali na pravu stranu.
Nalazim mesto i ležem da gledam u sunce 15 minuta. Sumnjam da ću izdržati jer već prži i osećam se kao u solarijumu. Skidam se gola, okrećem guzicu suncu i tako se nađem lice u lice sa parom žutih očiju što me gledaju iz kamenjara.
Reptilska odiseja
Nemo lice guštera među usijanim stenama kao da je skamenjeno. Razmišljam, koliko li je tek njemu vruće. Sipala sam mu malo vode na neki listić i zadala sebi meditativnu aktivnost: nema mrdanja dok gušter ne prihvati moj poklon. Ako se pomerim, pobeći će. Trebalo mu je petnaestak minuta ali dopuzao je do ove oskudne gozbe. Opet smo se dugo gledali. Iznenadan nalet bliskosti s mističnim stvorenjem dao mi je novu ideju i nisam stigla ni da razmišljam a već sam se okrenula na leđa i sipala vodu sebi u pupak. Reptilske kandžice i topla krljušt mi klize po stomaku. Sledeće što znam, račvasti jezik dodiruje minijaturno jezero na meni.
“Šta ima na dnu?” – pita me.
“Popij sve pa ćeš videti.”
Onda sam zaspala a gušter je iskoristio pupak kao portal kojim je krenuo u odiseju po svemu što trenutno imam, a to je moje telo. Poslednje što opažam pre no što utonem u san je da me i preostali deo mog identiteta napušta, a to je strah da ne poludim.
To ti je vrlo jednostavan mehanizam, objašnjava mi gušter dok prebira po kamenju mog desnog bubrega, da bi čovek pobedio osećanje usamljenosti i izolovanosti, mora neprestano da se bori protiv svog ludila i da maskira taj jaz između sebe i drugih odustajanjem od svoje autentičnosti…da ne kažem neuroze. E sad pošto je takvo doba došlo, i već jesi usamljena i izolovana, nemaš čega da se plašiš.
Hvala brate ali ajde idi negde drugde, boli me taj bubreg.
To je zato što još nisi skroz odlepila. Dokle god si normalna, osećaćeš samo organe koji ne rade kako treba. Samo traže pažnju. Kad valja, onda ništa.
Odatle je odgmizao do desnog plućnog krila.
Znaš li da svi parni organi služe za razmenu informacija među ljudima?
Tu sam morala da se složim jer sam se svaki put zaljubila srcem, a posle volela plućima. Što sam više morala nekog da volim to sam dublje morala da dišem i obrnuto. U tinejdžerskim danima sam se zaljubila u čoveka koji je pročitao sve knjige na svetu. Stotinu hiljada priča. Posle me nervirao jer je imao odgovor na svako pitanje pa sam počela da se gušim kad god bismo zablejali.
Spuštajući se niz lavirint mojih creva, gušter mi je doviknuo: “Ovde ti je zbrka svega što nećeš da priznaš. Svaki put kad se snebivaš, kad se sakriješ, kad ne izjaviš ljubav, progutaš bes, odbiješ zagrljaj, oboriš pogled, ovaj uzbudljiv, kilometrima dug tobogan se svezuje u novi čvor i kvari svu zabavu.”
Onda se sjurio do donjeg stomaka i krenuo da mi gamiže po reproduktivnim organima.
Ovde se odlučuje o ratu, zadovoljstvu, rađanju i umiranju. Najjače zezanje. Ako želiš da se ovaj nivo ludila i dezintegracije održi, imaš nekoliko izbora:
- Da uletiš u orgije s čitavim mojim kraljevstvom guštera
- Da napraviš dovoljno sranja da te češće bude sramota nego ne
- Da se izdrogiraš toliko da izgubiš sebe na par sati mesečno
Svaka od ovih metoda ima isti cilj: da ti raščlani ličnost na proste činioce. Kad jednom pređeš na drugu stranu, nema povratka. Kad iskusiš uvide koje haos i njegovo naknadno uređivanje donose nema više povratka na status građanina. Neko ko nikad nije izgubio sebe nikad nije morao ništa ni da traži, a ko nije tražio taj nije ni našao. Odustajanje je već unapred uračunato u jednačinu.
Pa što odustaješ od orgija? Rušilački i seksualni nagon rade zajedno. Možeš i da ga upregneš u nešto drugo – u rad na primer.
Ma ne želim da radim.
Ni ja. Šta misliš zašto sam gušter?
Na posletku, gušter mi se popeo do grudi i objavio:
Fino mi je u tvojoj glavi. Ovo je sad moja pećina. Vrhunski stalaktiti. U gušterskoj mitologiji, to su žile boginje hrabrosti. Ili boginje smrti? Ne sećam se. Zamisli tu hrabrost da budeš svoj u drugima! Hah.
Tada je zaspao i on. Mora da mi se glava istopila na suncu jer su iz novonastale lave mog mozga isplivale stare i obične slike: ti kako ulaziš u reku, tvoj crveni kupaći kostim, ti kako plačeš nad svojim pokojnim psom, ti sipaš majonez u pasulj, ti zoveš telešop da mi naručiš zidni sat koji svakog sata svira pesmu druge šumske ptice. Na kraju, ti kako skrećeš pogled sa bolničkog TV-a i kroz mutno prozorsko staklo hvataš poslednje zrake sunca. Sva sećanja koja su ti mali reptili pojeli poslednjih godina nekim čudom su opet tu – sećaš se svega što si ikad dotakla. Slike se zatim pretvaraju u boje, pa u reku koja ti se razliva po čitavom telu. Nema ničega osim ljubavi koja te je onda zauvek progutala.
Šta ima na kraju? – pitam te.
Popij sve pa ćeš saznati. – smešiš se.
Jutro
Probudila sam se u Beogradu, u njenom stanu, u krevetu u kom je nekad spavala. Ustala da se umijem i nađem je u magičnom ogledalu.
Nema me nigde osim u tebi.
Tek što sam ga izvukla iz fioke, oglasilo se gromoglasno, surovo zvono na vratima. Štrecnula sam se, ogledalce je poletelo iz mojih šaka i razbilo se u komadiće. Na vratima je bila čistačica zgrade, htela je da me zamoli da sipam vode u kofu.
Mogla sam da čujem tvoj vrisak i vidim tvoje razjareno lice u parčićima ogledala na podu. Otvorila si vrata stana kao pijani likovi vrata kola iz kojih izlaze da se pobiju. Zaurlala si na nedužnu ženu i na trenutak je okrivila za incident, pa prasnula u smeh, pozvala je na bajati keks, naučila sve o njenim kućnim ljubimcima i poklonila joj šubaru što si pazarila na Islandu i pola svog nakita, da pokloni i svojim ćerkama i ponešto sačuva i za unuke. Ona je videla tebe i ti si videla nju. Razbijeno ogledalo je zaboravljeno do narednog jutra kada si na njega zamalo posekla stopalo.
Ti nisi odustala nikada, nikada, nikada. Sloboda je sve što mi od tebe ostaje i sve što ne mogu da izgubim više nikada, nikada, nikada. Ni kada sa patika otpadnu svi dragulji, a prsten mi se otkotrlja u neki tamo slivnik.
Osnaživanje kapaciteta za voljenje i ostajanje je jedino što dugujemo onima koji su nas voleli i morali da odu.
Virim u ostatke mene u ostacima ogledala. Na trenutak umesto smeđih vidim par sjajnih žutih očiju. Pitam ih:
Gušteru, šta sad? Koja je bila svrha tvog putovanja kroz moje organe?
Ništa, iskreno. Samo sam hteo da popričam s nekim. Dugo sam bio sam.
