Zaljubljena sam.
Toliko sam zaljubljena da mi se povraća.
Jadni oni ljudi što se stalno zaljubljuju. Naporno brate. Ovaj nemir u vidu vrućih noževa koji me probadaju i žigošu po celom telu je nepodnošljiv.
U nekom trenutku, kako je lokdaun počeo da popušta, počele su da se održavaju tajne žurke po ostrvu. Konkistadori o kojima sam pisala u prošloj epizodi su imali tajne informacije i tajne poznanike, pa su me poveli sa sobom. Tri meseca nisam bila u gužvi pa se osećam kao pred maturu. Žur je u planinskom domu na jugu ostrva i idemo tamo svi zajedno. Kad kažem zajedno mislim na porodicu koja se oformila u šumi – svi su iz zapadne Evrope, izuzev jednog Argentinca i mene Jugoslovenke. Sa severa, gde nam je farma, putuje se 4 sata. Iznajmili smo jednu sobu (nas šestoro) pa ko je se prvi dokopa možda će spavati te noći. Prvi put odlazim sa farme i opraštam se sa Žanom kao s majkom kad sam napuštala Srbiju. Dao mi je neki kamenčić da ga stavim u torbu, da nas čuva tamo ako nam bude teško van šume. Pomislila sam “kamen mudrosti”.
Za razliku od onomad kad su ljudi došli na farmu pa sam htela da se ubijem što me neko gleda i što ja nekog gledam, sad uživam među ljudskim telima kao kod kuće kad posle 3 vinjaka ušetam na 20/44 među svoje. Žur je zaista u planini, u suton, mesec je pun, vazduh je drugačiji, nebo bolno pastelno, a lišće na drveću svetlo pa se na mesečini čini kao da je belo. Pivo košta 1 evro i nismo pili mesecima tako da sam posle dve limenke već na šestom nebu i svi su mi prelepi. Akcenat devojke koja radi za šankom mi zvuči kao dom, pitam je odakle si, kaže kroejša i tu obe padamo u trans, ustvari ja padam u trans i krećem da brbljam sve reči koje dugo nisam izgovorila i dovlačim svoje prijatelje da joj prezentujem kako su odasvud a svi znaju da kažu tropski bar. Međutim, ona ne zna za Tropski bar, tu se razočaram i napuštam je zauvek.
Svi se sećaju trenutka lažnog nestanka korone, kada su izjurili na ulice posle meseci sedenja u kući. To se dešava i na ostrvu, što znači da je naboj energije sumanut. Napolju je svirao bend za bendom, sve raznovrsna braća i sestre Manu Čaa. Unutra je neki šamanski didžej. Taman kad se smrklo pojavila se izmišljena planinska policija i obustavila svirku pa smo jedno vreme sedeli bez muzike. Logičnim sledom zapevala sam Ajde Jano konja da prodamo a masa me je ispratila instrumentalom u vidu lupanja o stolove. Neznani čovek iz ugla je ko zna odakle izvadio trubu i zasvirao, pa prišao i seo za naš sto. “Ja ću da sedim sa vama jer vi pevate. Ja sam Santjago.” – “Dobrodošao prijatelju evo ti piće evo ti sve.”
Te noći smo Santjago i ja postali prijatelji. Pre svega imajte na umu da je, za rođenog Tenerifljanina, elokventnost na engleskom prava retkost. Dogodile su se neverovatne sinhronizacije: Santi je, pre 15-tak godina, živeo u Beogradu šest meseci. Po struci je advokat, bavi se pravom i muzikom. Zatim se ispostavlja da je živeo i na našoj farmi, on i Žan su nekada davno sredili i očistili čitav taj dao šume i sagradili kuću u kojoj Žan sada živi. Mesecima kasnije Santi će pregovarati sa Prvim sudom Tenerifa kako bismo sredili papire da tamo ostanem.
Cele noći lelujam po planini. Ovo je najbolja žurka ikada. Izgovorila sam to sto puta u životu i svaki put sam u to poverovala. Nek mi se napiše na nadgrobnom spomeniku. Kao maleni festival, što znači da konstantno možeš da menjaš atmosferu – tu je mala bina sa bendom, unutra trans pred didžejem što pušta elektro šamanizam pa ga preseče makarenom, tamo je logorska vatra tu se greješ i pročaskaš, par ležaljki gde se malo osamiš da gledaš zvezde, par šatorčića u kojima se ljudi navatavaju, jedna soba sa trosedima gde leže jedni na drugima i deru se. Nedaleko je i penjački klub, dakle stene sa kojih vise konopci i na kojima se belo presijava mesec.
Treći put mi prilazi čudni Velšanin i nudi mi neki crni prah sa svog dlana, a kasnije i razne biljke. Šta je tu je, Kata i ja nazdravljamo sa još dva bosonoga Nemca koje smo pokupili na farmi za spašavanje konja i cirkuskih životinja.
Muzika raste. Vulkan je blizu znam to vulkan je tu oduvek. Mahnito tražim svoje prijatelje po žurci, znam i koga, Aksela i Žislana, dva baštovana. Baš mi oni trebaju. Uvek su zajedno i onda ja dođem i mi smo trio, kao moćni rendžeri, i mogu da odem kad hoću a da niko ne ostane sam. Šta se onda desilo. Nekako smo se našli na podu, uhvatili se za ramena i vrteli u ritmu muzike kao u Avataru što se narod Pandore vrti oko onog bogovskog drveta. Baš ovde treba da budem znam to i ovde sam oduvek. Onda nam se pridružilo još desetak ljudi, svi smo se vrteli zajedno. Šamanski didžej se tu pojavio sa mirišljavim svežnjem zapaljenih biljaka pa nas blagosiljao trčeći oko našeg avatar kola. Pojavljuje se i Santjago sa trubom i staje u centar kruga. Ovo je stvarno najbolja žurka ikada.
U nekom presudnom trenutku sam rešila da ispadnem iz kruga, pa pravim elegantan kolut unazad i usput rušim nedužnog čoveka koji je tuda prolazio. Sedimo na podu i smejemo se i međusobno izvinjavamo. Imamo istu kosu samo je njegova crna. Oči su mu ogromne i zelene, zubi krivi, šake košarkaške kao i ostatak tela, izraz lica mio i suzdržan. Ceo je suzdržan, ustvari, ustanoviću kasnije, ali prihvata moju nesuzdržanost a ja čujem i razumem sve što želi da kaže, premda mu je akcenat kao iz Mućki.
“Bio sam debeo kad sam bio tinejdžer.”
“Kako se sad osećaš povodom toga?”
“Isto debelo.”
Kasnije u noći neznanac i ja smo završili kod onih stena za penjanje. Nije bilo nikog drugog, muzika sa žurke je zvučala kao eho. Probala sam da se popnem makar do prve baze. Bezuspešno. Ali sam odatle videla mračno udubljenje u stenama, nešto što je ličilo na pećinu.
“Ej, hoćeš da budemo pećinski ljudi?”
“…Šta pod tim podrazumevaš?”
“Pa ništa, samo uđemo u pećinu pa izađemo kad nam dosadi.”
“Baci mi taj konopac.”
U pećini je mrkli mrak. On pali lampu na telefonu i tu otkrivamo nešto neverovatno. Među zidovima od svetlo sivog kamena nalazi se čitava soba: Mali dušek sa uredno nameštenom posteljinom, prostirka na podu, noćni stočić, par knjiga i nekoliko razglednica okačenih na zidove. Akustika je takva da šta god kažeš, meko odzvanja.
“Vanja…ovo je kao da smo pod vodom.”
“Volela bih da dođu svetleći planktoni.”
“Pa tu su…vidi…”
Pokazuje mi na tavanicu i stvarno, predamnom se stvaraju desetine svetlećih tačkica, poput zvezda, samo bližih i blještavijih, kao svici koji spavaju. Onda se šire i na zidove, spokojni i previše lepi za ovaj svet, menjaju boje od bele, preko roze, do ljubičaste i tamno plave. Ovaj čovek i ja stojimo tu oduzeti, u frasu, kao da će bilo šta što se izgovori rasterati novorođenu magiju. Zato u tišini ležemo na pod i dugo se divimo. Mirna sam kao što nikad nisam. Povraća mi se od lepote. To je trenutak kad počinje: zaljubljena sam. Malo smo plakali oboje pa se smejali kad smo skontali da i ovaj drugi plače. Suze su svetlele isto kao i pećinski planktoni. Njegove su bile roze, moje ljubičaste.
Pastelni talasi su obojili čitavu pećinu. Preplavili su i sve što imam unutra. Verovatno su jednostavnim mehanizmom poplave zaboravljene stvari krenule da isplivavaju napolje. Međutim, traume prelivene glazurom ljubavi su mnogo nežnije od trauma ispunjenih strahom. Umesto besa, vezuju se nekim mudrim osećanjem kome ne znam ime.
“Ja nemam pojma gde mi je dom.”
“Ni ja. Možda je tamo gde uvek možeš da se vratiš.”
Kako smo u ovoj paralelnoj stvarnosti bili pod vodom, kose su nam se pretvorile u alge, ili možda korale. Obradovale su se videvši svoju vrstu pa su se isprepretale i spojile, živeći svoj trenutak. Kristalne čestice, morski puževi, morske sase, školjke, sve je tu, sve je pod morem gde se stvari i bića kreću shodno otporu koji voda pruža: usporeno. Plutamo.
Ljubav u sloumoušnu.
Svitanje
Trenutak za izlazak iz pećine i povratak u stvarni svet, na bučnu žurku, je došao prirodno. Napolju je svitalo a planinski vazduh je postao oštriji.
“Hoćeš da nađemo neko ćebe i mesto za spavanje? Ledeni smo.”
“Hoću ćebe ali moram da nađem svoje prijatelje da spavam s njima.”
Svako je otišao u svom pravcu. Neki novi nemir mi se uvukao pod kožu dok sam tumarala po planinskom domu pa se razlio kao toplota kad sam u masi ugledala lica kojima sam već naučila sve dlake i mladeže: Žislan i Aksel.
“Idemo da spavamo.”
“Da.”
Našli smo neku bednu i tvrdu klupu i zbudžili se na nju kao izbeglice. Temperatura je pala za milion stepeni pa smo međusobno služili kao grejna tela. Niko se nije setio da smo koji sat ranije iznajmili sobu. U limbu između sna i jave kopala sam zemlju na farmi, tražeći crve za kompost, ali ih nisam nalazila – sada su u njoj živeli samo svetlucavi planktoni. Oni neće pomoći kvalitetu zamljišta, niti rastu povrća, znam, ali oni su lepi i to je njihov doprinos ovoj planeti. To je sasvim dovoljno.
Međutim, gledala sam u svoje šake pod svetlećim stvorenjima. One su bile stare i natekle. Odjednom me je prožeo blagi užas, kao kada se setiš veoma stare traume: Moj život je prošao. Stara sam. Svi ljudi koje sam znala i volela više ne postoje. Njihova tela su u istoj ovoj zemlji, istrulela. Moja lepota i snaga takođe su samo sećanje.
Iz strašnog sna me je prenuo dodir na ramenu. Ogromne zelene oči ispred mojih.
“Našao sam ti ćebe! I ranac…mislim da je tvoj.”
Pokrio je mene i moja dva prijatelja jednim potezom.
“Hvala ti. Volim te.”
Poljubio me u čelo i otišao. Jasno mi je da je “volim te” proces i zato ga retko izgovaram, kao da je takva izjava stvar zasluge i vremena, ali to me sad ne zanima. Ova perspektiva je mnogo prijemčivija (volim te jer postojim) i želim da ostane sa mnom zauvek. Molim te ostani. Slabost sadržana u “molim te” jednako je važna kao ranjivost u “volim te”. Tvrdo srce boli više od slomljenog. Ovo je jedina prevencija od starenja.
Ne znam zašto sam izabrala da zaspim na tvrdoj klupici umesto na dnu mora, pod blagom svetlošću planktona. Ali sad nemam snage da tražim odgovore. Pomišljam opet na dom i sine mi da je možda u mom telefonu – tu mi je Beograd kad fizički nisam u njemu. Guram ruku u ranac u pokušaju da ga nađem i već sam blago anksiozna od potencijalnih notifikacija i dirnuta od pomisli na prijateljski glas koji priča na mom jeziku.
Ali napipavam nešto drugo. Grubi sivi kamen na mom dlanu. Ne svetluca, takav je kakav je, nadzeman i stvaran. Samo zato mi i pripada. Takva je i ruka koja mi ga je spustila na dlan ranije tog dana. Gledam ga dugo i shvatam da se smejem. Dom je tamo gde si prihvaćen, kamenjaru štrokavi, a prihvaćen si tamo gde si istinit. Aj lakunoć.
Dođe mi da pojedem taj kamen, ali ga umesto toga ubacujem u majicu i sklupčavam se među braću kao životinja. Padam u oblake ugrejana saznanjem da kad se probudim idem kući, na sever ostrva.
Ostale epizode se mogu odgledati na linkovima:
Art: Rithika Merchant
