Mala dastaprimećateljnost: Sve pesme o životinjama su pomalo erotske. I sve su o slobodi i samoprihvatanju. To znači da treba da se opet rodimo svi u isto vreme, samo na ranijem stadijumu evolucije.
Zbogom oblaci
Zauvek se pitam
Kuda idu sva ta jajca
Kad ih divan čovek
Veterinar
Pažljivo odvoji od dlakavih stomačića
Gde ih baci?
Kuda ide maleno skladište testosterona
Rezervoar za tuču
Zapišavanje svega što je sveto
I što nije
Čak si i moje ogledalce za čupanje obrva zapišao
Kao da ne znaš: svakako sam tvoja
I sve je u ovoj kući tvoje
Ponekad mislim, i ja sam divan čovek
zar ne osećaš koliko te volim
Znaš, ja takođe pišam, ali
po skrivenim mestima, intimnim i ljudskim
I pošto sam čovek ja raspolažem tvojim testisima
I testisima mnogih drugih stvorenja
Ja takođe obeležavam teritoriju
i za to pravo sam retko uskraćena
Jednog dana daću nekom da me sasvim obeleži
Moje malo jaje biće puno drugog bića
Ono će me sasvim ispuniti
raspolagaće mojim organima
Zapišaće me mnogo puta
Ljudi kažu da je to najdivniji dar
takva ljubav se drugačije ne može dosegnuti
Međutim, mene to sad zaista ne zanima
Sada želim da se bavim ljudskom krivicom
Monopolom nad tuđim razmnožavanjem
putanjom onoga što će otpasti
sa tvog uspavanog tela
Smrt je retko glamurozna
Kuda idu sva ta jajca?
U plastičnu ambalažu od cementa,
što ih spremno čeka pod operacionim stolom.
Puna kofa malenih testisa.
Gde završe nakon smrti?
Da li ih samelje đubretarski kamion?
Desiće se daleko od mojih očiju
to je tako intimno i ljudsko
Zataškana, tajna sudbina
Tvoja dva siva oblačića pod repom.
Njuke, nedostajaće mi tvoja mala jaja.
Vakale
Prihvatanje
Niko nije umeo toliko da me prihvati
kao životinje
koje bez imalo dostojanstva jurim
još otkad sam bila sasvim mala
prvi obodi stabilne utehe
nekad bi me postidele
nezainteresovanošću
ali nije to ništa lično
pred njima srećno ispadam budala
kad im tepam
ne osećam sram posle
kao s ljudima
životinje ne skreću pogled
već guraju glavu
u moju neumornu željnu šaku
epilog priče uvek je isti:
toplota se kroz prste razliva po telu
preimenujem je u reč prihvatanje
Ognjenka Lakićević
Mome psu
Najmanji moj
ti si sve što imam
poslednja grana na divljoj smokvi
i u noći žustar zov
Ti si moj strah od pomračenja sunca
nada za život posle smrti
podzemna reka ispod autoputa
Najmanja zveri
ti si mesnati cvet
što mi u stomaku vene
pa opet procveta
kad mu kroz usta pustim sunčev zrak
Ne slušaj nikog
Ne čekaj me ispred prodavnice
beži u park i žvaći sve što ti je zabranjeno
Gutaj kosti cele i nauči me kako
Vidim sve što jesi i vidiš ti mene
u zverskim očima mi smo niko i ništa
samo je niko tako slobodan
gusto krzno uz moju čistu kožu
uz moje gole misli i zemlju pod noktima
Ti si moje poslednje utočište
Pećina i koplje
Sećanje na veliki prasak
Na džinovske, spretne šake
i lemure od tri metra
Zarij mi očnjake u butinu
da se setim borbe s malim medvedima
Kad se umoriš od pokazivanja zuba
onda ću ja biti zver
Sklupčaj se i spavaj:
neko te čuva
Ne daj da te krotim
ni da drugi krote mene
Vakale
Slonu
Slone
ja mislim često na tebe
kada sam sasvim sam
pa i kada sam sa drugima
i kada se šetam poljem sa nekom malom vragolankom
i kada perem zube izjutra
a neki put i kada spavam tvoje ogromno telo se šeta kroz moje snove
To nije iz poštovanja koje gajim prema tebi
a nemam ni mnogo nežnosti za tebe kako se to kaže
nisam ni tvoj prijatelj
već mislim na tebe samo tako tek
Znam samo da ti postojiš još uvek
i ja sam zadovoljan time
Ti si jedna velika životinja
i ja dobro poznajem tvoje uši
kao dete peo sam se na tebe po Zoo-parkovima
viđao sam te i u dokumentarnim filmovima
video sam te u Hamburgu
viđao sam te i na ukrasima vašarskih kolača
viđao te i na gumicama koje se zovu “slon”
ja te vidim takvog kakav si ti
Prisutnog kao neku stvarnu živu stvar
I sve ono što ljudi pričaju o tebi
u meni izaziva smeh
pa i ružan smeh
Dve činjenice
Da ti ležeš kad hoćeš da se voliš
i da se kriješ kad hoćeš da umreš
Pa i da dlake sa tvoga repa
donose sreću ljubavima ljudi
Slone
ti si lepši od nekog oblaka
Ali kad kiša pada tad oblak crkava
a tebi je malo stalo do trgovaca kišobranima
A zatim kad se šetaš sa svojom ženom i tvojim malima po tvome pejzažu
Ti si lepši od oblaka
Slobodno si živo biće
Ti ne skupljaš poništene poštanske marke
ne nosiš kao ljudi naočare od lažne kornjačine kože
Pa i kad zarobljen prolaziš kroz gradove
ti ne misliš na komplikovane stvari
tvoj čuvar te bocka po butini da ideš brže
i ti trčiš brže da ne bi uznemirio tvoje mušice
Ti imaš neki smešan način trčanja
a i na smešan način se sećaš
zaista ti si živi stvor i ja te ne zaboravljam
Često mislim na tebe…Stežem ti surlu!
Žak Prever
Mačka
Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.
Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,
ja vidim svoju ženu.
Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,
a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela.
Šarl Bodler
