*ovaj tekst je odlomak iz teksta Romansa slobodnih atoma i prvi sneg na Mlečnom putu
Teško se pomeram. Ustvari, možda se ni ne pomeram. Hladno mi je i nemam težinu. Nemam ni tlo pod nogama. Ne znam da li žmurim ili sam u mrklom mraku. Dodirujem oči da ispitam jesu li mi kapci otvoreni ili zatvoreni. Tek tad prepoznajem gusto strujanje između prstiju – oni se ne kreću kroz vazduh, nego kroz nešto mnogo gušće. Ja sam pod vodom.
Oči mi se navikavaju na mrak a noge na nedostatak tla pod sobom. Nisam postala sirena, shvatam dok rukama ispitujem ostatak tela, sve je tamo gde treba a bude. A šta je sa unutrašnjim organima? To ne mogu nikako da utvrdim…međutim, nešto nije kako treba. Jer ja sam pod vodom i dišem.
Krećem se lagano i elegantno, bez ikakvog truda jednim zamahom ruku prelazim stotinak metara. Toliko je lako da mi ne smetaju ni mrak ni hladnoća. Ronim satima, u potrazi za bilo čime i pritom shvatam da svaki put kada sam u životu rekla “bilo šta” nisam shvatala težinu sintagme. Jer ovo je zaista prvi put da mi treba bilo šta. Bilo šta što nisam ja. Prolaze sati koje provodim više začuđena nego uplašena. Nigde ničega. Nigde svetla. Bar nisam žedna! Pokušala sam da se setim kako sam ovde došla i šta sam pre toga radila ali nijedna lampica u glavi nije proradila. Sećala sam se svog imena, da sam živela na zemlji, i to negde gde su postojala sva četiri godišnja doba. Poslednje što sam videla pre nego što sam zaronila bio je sneg. Sećala sam se i guste dlake neke životinje pod prstima. Izmrcvarenog i tugom izbrazdanog lica neke devojke koju sam volela. Njenog se imena ne mogu setiti. Nečiji dlan, topao i mek, koji stavljam sebi pod obraz. Zemlja u nozdrvama i pod noktima, kopali smo rovove ja i neko od moje braće, taman široke da samo mi možemo da se uvučemo. Krali smo ćilime iz babine kuće da nam bude udobnije dok ležimo unutra dok nam se kolena ne oduzmu. Veliki prasak, prozorska stakla koja pucaju i uleću nam u stan u sićušnim komadićima. Mešavina znoja i vina koje ližem sa nečijih grudi. Rumeno i nasmejano lice iznad mog, tesktura nečije šake pod mojim leđima, ili je ona strašno velika ili sam ja strašno mala – ali stajem na jedan dlan, ni manje ni više. Sećam se snažnog basa u grudima i nisam sigurna da li je predivan ili toliko grozan da ću se ispovraćati, ali ne…ja ga se ne sećam – shvatam iznenada – on se događa ovog trenutka, i sve je jači i duži. Dubok, režući zvuk mi se proteže kroz ceo kostur i sve dlake na glavi mi govore: približava se.
Ne znam šta, ali nešto ogromno dolazi ka meni. Ako je ikako moguće, u tamnom okeanu pojavljuje se još tamnija senka, ogromna telesina koja mi se nemilosrdno približava kao svemirski brod. Na stidljivim mesečevim zracima koju pokušavaju da se probiju kroz duboko plavetnilo ukazala se izbrazdana, nejasna površina prekrivena algama, sitnim školjkama i nekom nepoznatom skramom. Pluća koja nemam mi eksplodiraju, ali nisam sigurna da li od užasa ili od radosti što su moje molitve uslišene: bilo šta se konačno pojavilo, veoma se pojavilo. Tačno ispred mog lica ukazuje se oko, iste boje i tek nešto veće od mog. Gleda me u tišini.
Ko si ti? – mucam nekako.
Ja sam Slobodni monah galaksije Sombrero. – čujem glas toliko dubok da se Beri Vajt postideo.
Zdravo slobodni monaše…imaš li neko ime?
Ja sam Slobodni monah galaksije sombrero, takođe sam i plavi kit.
Plavi kit. Životinja duga trideset metara, teška 180 tona, sa srcem veličine Opel punta, i okom jedva većim od mog kad se na silu izbuljim kod oftalmologa.
Plavi kite…ti si nešto najveličanstenije što sam ikada videla…ali kako ti je oko tako malo? I tako plemenito…kao ljudsko?
Hvala. Vi ljudi mislite da znate sve…pokušavate da stupite u kontakt sa vanzemaljcima, a ne razumete nijednu vrstu na zemlji. Čak ni sopstvenu.
Nekada davno, izašao sam iz okeana. Milenijumima su mi rasle noge, zatim dlaka, iz plićaka sam otišao u šumu. Tokom nekoliko hiljada godina, živeo sam kao goluždravo četvoronožno stvorenje, jeo sam pacolike životinje i učio kako da koristim novostečeni status u biosistemu. A onda sam prerastao u pravog pravcatog praistorijskog vuka. Živeo sam sam, živeo sam u čoporu. Kada tu više nisam imao šta da tražim, krenuo sam nazad ka vodi, terajući peraja da mi se vrate. Okeani su se za to vreme strašno promenili. Batrgao sam zakržljalim zadnjim nožicama dok se nisu pretvorile u ovaj prekrasan rep koji sada imam. Možda nisi upućena, no sibirski vuk mi je bliži rođak nego morž. Sve što mi je ostalo nepromenjeno, da se setim sebe kroz sve ove ere, jeste oko u koje sada gledaš.
Ali kako se sećaš svega toga?
U nekom trenutku, a ti ga srećom ne znaš, tvoji atomi će odlučiti da te napuste, i onda će nastaviti dalje, u zemlju, u vazduh ili gore, iznad vazduha. I onda, pre ili kasnije, naći će se da te opet formiraju. Znaš li zašto sam tako siguran u to? Zato što oni ni isprva nisu morali da te naprave. Bilo je milon drugih mogućnosti da se formira život, ali oni su odabrali baš tebe. Niko ih nije terao. Sastavili su te od najobičnijh elemenata kojih ima ih svuda u prirodi, ništa ekskluzivno, ništa dijamanti i retki minerali. Ali, nekim čudom – samo si ti ti.
Isto se desilo i sa mnom, samo sam ja ovde mnogo duže nego ti, ženko sapijensa. Imao sam više prilika da pogrešim i naučim. Kada sam već ovde, mogu da ti predočim par stvari da uštediš sebi živote: nekad ćeš morati da budeš tečna, nekad vazdušasta, nekad ljubičasta, možda ćeš jednom biti i krznena, a možda si sve to već bila. Gmizala si i njuškala potencijalni obrok račvastim jezikom po suvom pustinjskom vazduhu. Sručila si se iz oblaka na jedno malo Indonežansko selo, slavili su te jer je zasadima falilo vode da lepo porastu. Samo ono što je spremno da se menja opstaje. Ima li veće avanture nego menjati oblik i čak agregatno stanje tokom svog oduvečnog postojanja?
Nema veće avanture od postojanja. Ustvari, nema ničega drugog generalno. – reče Plavi kit i poče grohotom da se smeje, kao sto tona težak Deda Mraz.
Slobodni monaše…mogu li da ostanem ovde sa tobom? Mnogo mi je zanimljivo. A…i ne znam gde bih drugde. Mrak je svuda, nema žive duše.
Ovde gde ja živim vreme ne teče jednako kao u tvom svetu. Ne zaboravi – uskočila si u krivu prostor-vremena. Mogu proći godine i decenije, u kojima ćeš se ovsrtati po tami, ili nećeš, jer će za tebe ove godine trajati kraće nego blok reklama što ih puste pet minuta pred kraj epizode. One su tvoje, ne daj im da prođu neopaženo. Oni što te čekaju napolju…a među njima je i bezbroj verzija tebe same, oni sve vide. Pred njihovim očima crna rupa te je pokidala još pre pola veka. Nije ovo nikakva naučna fantastika, mi kitovi verujemo samo u empirijska naučna izlaganja.
To znači da mi nismo u okeanu, nego u…crnoj rupi?
Sporo učiš, kćeri. Idi sad, da ne propustiš prvi sneg…i kačamak. Ja ostajem zauvek ovde, ovo je moj svet. Moj dom. Trajem beskonačno sa njim.
Ali kako da isplivam napolje?
Prati svoj bas. Srećna ti nova godina. Doviđenja!
Kunem se da mi je namignuo. I onda otplivao u tamu.
Slika: Klimt Gustav
