Kada sam počela da istražujem život Jatagan-male, otvorila su mi se nova vrata beogradske istorije, koju nas niko nikad nije učio – kafane i kuvarluk, u doba pre svih živih Beograđana.
Pre više od veka ozbiljan noćni provod se odvijao na istom mestu gde i danas – u srcu Savamale, zatim na Dorćolu i Bukurešt-mali. Podsetimo se da je ovo doba kada Beograd u velikoj meri nastanjuju Turci, te da je stanovništvo i dalje podeljeno čak i kada se radi o izlascima datog vremena, pa tako postoje turske i “hrišćanske” kafane, kao što su u znatnoj meri bili raspodeljeni i delovi grada. Elem – Beograđani XIX veka bili su kivni i opuženički nastrojeni prema svojim muslimanskim sugrađanima koji su važili za razvratnike džepa dovoljno dubokog da plate, a samim tim i namame, “žene bez morala” u centar grada.
Sva je verovatnoća da su usluge beogradskih prostitutki jednako konzumirali pripadnici obe strane (vere), ali je bilo zgodnije optužiti došljake nego domaćine. Sačuvana dokumenta govore o “nevaljalim ženama koje se poznadu sa Turcima i šnjima vratove lomidu” kao i sa “bećarima koji besposleni po mehanama hodaju i beriluk i bludodjelanije provode.” (bludodjelanije – odlična reč)
Isti tragovi beleže da je sve počelo preko reke, u Ribarskoj ulici u Zemunu. Sa dolaskom u grad, “crveni fenjeri” su se doslovno upalili i duž Ulice cara Dušana, na Vračaru pa i Terazijama. Može se reći da su bordeli, zapravo, nicali po celom gradu, a da je vlast žmurela pred ovom pojavom. Ako vam se desi da prođete pored Manakove kuće na Zelenom vencu, probajte da oživite sliku nakinđurenih kurtizana koje vam mašu s prozora i mame u svoje odaje – upravo ovde je bilo sedište jednog od najstarijih bordela u gradu. Razume se, “ljubav” u ovakvoj ustanovi bila je skuplja od one koja se mogla naći na ulici, ispod mosta ili ispred omiljene kafane. Tako je današnji park kod Ekonomskog fakulteta (u narodu poznatiji kao Picin park) do danas ostao poznat po nazivu koji jasno sugeriše šta u njemu možete pronaći ako tražite.
Zavod za ljubav
Stav vlasti prema ovoj vrsti zanata ostaje prilično misteriozan i protivrečan – prostitucija je svakako bila zabranjena i nezakonita, te postoje dokumenta da su pojedine žene bile podavljene u Savi i tako kažnjene za svoj nedostatak morala. S druge strane, već sredinom XIX veka, nemoćne da u potpunosti suzbiju rastuće tržište bluda, vlasti su ga legalizovale. To znači da je nastao i pravilnik koji je podrazumevao nedeljne zdravstvene preglede svih zaposlenih u javnim kućama, budući da je najveći javni problem bio širenje zaraza i polno prenosivih bolesti, u godinama (vekovima) bez ikakvog oblika zaštite od istih. Godine 1871. svojevrsno Ministarstvo unutrašnjih poslova Kneževine Srbije organizovalo je “raspis javnog rada bluda i bludionica” (bludionica – još jedna odlična reč), kada su svi radnici i kupleraji morali biti “pravno zavedeni”, a glavna javna kuća je krajnje romantično prozvana “Zavodom za ljubav”. Pored domaćih, rumunskih, bugarskih i turskih prostitutki velika ekskluziva (da ne kažemo starlete svoga doba) bile su otmene kurtizane iz austrougarskih zemalja koje su dolazile periodično.
Koliko (ni)smo daleko otišli za dvesta godina govore sama umetnička poznatih beogradskih “raskalašnih dama” – Marija Vlahinja, Maca Šabčanka, Mica Stanica, kako je jednom prilikom pisao Politikin Zabavnik. Teško je pronaći kanal na televiziji ili nalsovnice pojedinih dnevnih novina bez vrlo sličnih imena ispred kojih stoje moderna lica devojaka veoma srodnih zanimanja.
Nikad ne možemo znati šta se dešavalo iza zatvorenih vrata Zavoda za ljubav; ono što je sigurno je da takozvani razvrat nije podrazumevao samo razmenu seksa i novca već i lumpovanje do jutra, najpre u sklepanim kafanama – udžericama uz reku, od slame, drveta i blata, u kojima se sviralo, pevalo, gde su se točili rakija i vino, a neke od njih su nudile i skromno prenoćište za one koji zaginu ili pak sutra nastavljaju svoj put dalje. Razume se, postojao je veliki deo stanovništva koji je prezirao razularene noćne aktivnosti Beograda (mada takvih ima i danas) te su policiji redovno pristizale prijave, a za prestupnike su pre kratkotrajne legalizacije propisane kazne. Za žene su to najčešće bili udarci bičem (za teže optužbe i zatvor, pa čak i smrt davljenjem), za muškarce – udarci štapom.
“Moraš na biro da se prijaviš”
Biro za zapošljavanje. Najsocijalnija i najbeskorisnija ustanova u koju je moja noga kročila pod pritiskom birokratije, a ulazila sam na razna čudna mesta. Međutim – kada je vek XIX a ti mlada kurva, prilike su obrnute.
Kako oduvek biva – prostitutke devetnaestovekovnog Beograda bile su najčešće mlade i siromašne devojke, neretko bez roditelja, neretko i same roditelji. U doba kada je školovanje za nežniji pol bilo i više od tabua, onima koje nisu bile pod zaštitom porodice ili muža je to nekada bila jedina opcija za preživljavanje. Njihov broj se množio od onog trenutka kada je prostitucija legalizovana, jer su sa manjkom iskustva ili drugih znanja žene prvi put dobile priliku da zapravo budu zaposlene. Kako je bilo sigurnije raditi pod okriljem javne kuće, mušterije su im dolazile preko makroa koji se otelotvoravao u vidu starijih gospođa koje su vodile posao. Ozbiljniji “biznismeni” iz ove branše su za devojke imali i spremnu odeću iliti poslovnu uniformu.
Pravila koja zvanično važe i danas uvedena su 1929. godine, pod vođstvom generala Petra Živkovića. Ove godine je, naime, započela Šestojanuarska diktatura, odnosno apsolutistička vladavina kralja Aleksandra I Karađorđevića. Time su crveni fenjeri pogašeni, makroi koji su se bunili – pohapšeni, ali je zato usledila nova navala epidemija polnih bolesti. Seksualne radnice su izgubile pravo i obavezu na lekarske preglede te je sredinu treće decenije XX veka u Beogradi obeležio rekordan broj obolelih od gonoreje, sifilisa i prateće menažerije. Tragedija se ogledala u tome što bolest nije pogađala samo prostitutke i njihove mušterije, već i njihove porodice i decu putem odeće i sanitarija usled nedovoljno razvijene svesti o bolestima i sredstava za ličnu higijenu.
Kako je grad rastao i kultivisao se a udžerice koje su služile kao javne kuće i skloništa prostitutkama bile rušene, tako je i najstariji zanat polako zamro, ili se bar sklonio sa nevnog svetla glavnog grada, u predgrađa, pod mostove, tamo gde možemo da se prvaimo da ne primećujemo.
