Sviđa mi se nekoliko srodnih scenarija.
Prvi je da se bacim iz voza koji juri 250 na sat. Ali mora da bude stari voz sa onim jezivim spojevima između vagona, gde ručno otvoriš vrata, vazduh URLA oko tebe pa brže bolje otvoriš sledeći vagon gde opet nastaje potmula tišina. E, sa tog spoja da se bacim. Ne – izađem s cigarom, završim je, ugasim pikavac i bacim se u stranu. Dok padam – napravim nekoliko kolutova.
Drugi scenario je da me napadne jaguar dok u džungli, na kampovanju, sama odlazim po drva.
Treći scenario je da stojim, u hladni i plavi suton, na terasi nekog stana koji danas ne znam, da tek dva sprata niže divlja zimsko more i ja mu se divim. Ruke držim na gvozdenoj ogradi terase, nagriženoj od soli u vazduhu. Spuštam pogled i vidim tanke prste, krhke blede zglobove, šaku prošaranu venama iste boje kao ljutito more, moju, a nepoznatu. Suva je i stara. Zglobovi prstiju su mi čvornovati. Juče nisu bili. Tu je i jedan prsten, i još jedan, ni njih ne znam. Pokušavam da smaknem jedan od njih i vidim urezanu kotlinu u korenu prsta. Nosi ga decenijama. Odjednom me po sred čela pogađa jedna neoboriva istina – mnogo je više avgusta iza mene nego što je preda mnom. Brojim u avgustima jer je to najbolji mesec. Ustvari, broj avgusta koji me čekaju je verovatno jednocifren.
Srce mi tone u beskonačni crni pliš, zao i tih. Kao i svakog dana, mnogo pre i mnogo posle mene, sunce nestaje u vodi i ja znam – sa istom biološkom sigurnošću sa kojom znam da mi nije preostalo još mnogo leta – da će se sutra ponovo pojaviti na nebu. Shvatam, sa istovremenim osećajem strave i poštovanja ka sopstvenoj mudrosti, sve što sam ikada želela, što sam molila bogove i nebeska tela, sudbinu i ćelije unutra, sve što sam očajnički tražila…bilo je da ostarim.
*
U beogradskom vazduhu su novogodišnji praznici. Sedim u autobusu i pokušavam da ne gledam u devojku preko puta. Nervira me jer ima glupu facu, izgleda kao preparirana šumska životinja. Srećom, idem da se nađem s prijateljima od kojih nijedan ne izgleda preparirano. Ova tvrdnja se ispoljila i na noć koja je sledila, a koja je bila carska kao što se i očekuje. Svakako, ja uvek očekujem carsku noć, u najmanju ruku. Noći tome služe.
Problem sa očekivanjima je jedan od onih čije bi rešenje uklonilo sve ostale probleme, ali to jednostavno nije moj stil. Razlog tome je takođe jednostavan – radost ogromnih očekivanja, i mnoštvo uzbudljivih scenarija koji možda slede, začinjeni misterijom IŠčekivanja – ništa ne može da zameni. Velikom očekivanju sledi ili gadno razočaranje ili još jednom proživljen uzbudljiv scenario, što se u svakom slučaju čini kao fer razmena.
Posle halapljive noći u gradu zaspali smo nas četvoro na krevetu za jednog. Na prozoru nas je ujutru dočekao sneg. Prvi sneg! Poželela sam želju i htela da poverujem u nju, ali prvi put u mom životu nije bilo ni traga prazničnom ushićenju. Možda mi tebaju novogodišnje pesme s Pinka. Moja prijateljica Hodža i ja smo se umotale i krenule peške ka mojoj kući, pola puta u tišini jer su nam mozgovi bili samleveni od nespavanja. Konačno, raskomoćene u mome domu, pustile smo celu menažeriju Sinatrinih božićnih hitova. Nismo imale hranu pa smo smotale cigare, bacile se na kauč, pušile i ispuštale zvukove zadovoljstva. Ogromni prozori mog stana nikad nisu bili bitniji – kroz njih smo sad gledale ntene kako se njišu na prvom snegu. Tako romantični sati da mi je bilo žao što Hodža nije muško, da se mazimo na kauču. Ali ono što se trenutno događalo bilo je daleko značajnije. Iz nje je zračio čudesni mir, mir koji na tom licu nisam videla mesecima. Rekla mi je “ovde se osećam kao da sam s tatom” i ja sam shvatila, pod iznenadnim talasom tužnog ushićenja, podsećanja na smrt i konačnost stvari, da je to najbožićnija stvar koju mi je iko rekao.
Zatvaram oči i telo mi kaže: “baš tu gde si, tu treba da budeš.”
“U svom životu sam imala mnogo ljubavi. To me naučilo da mrzim sve mudrace koji se vode patetičnom krilaticom “ljubav boli” i sičnim sranjima. Ako boli, to je bio bol, odbijanje, nesigurnost, to je bio gubitak. Nemojte da mi ih mešate sa ljubavlju. Ona nije nijedna od tih stvari. Ustvari, ona je jedino što sve malopre navedeno čini podnošljivim.“ Mislim dok vrtim onaj nepoznati prsten oko svog čvornovatog prsta i sećam se izgužvane noći među prijateljima. Zahvaljujući tome su se punili moji kapaciteti voljenja za koje sam u mladosti mislila da su neograničeni – bilo je to kao da crpiš gravitaciju iz crne rupe. Strašno je kada se kapaciteti ne koriste. Čovek koji ne koristi svoje kapacitete, to je tužan čovek. U tome leži sva tajna ljudskog života na zemlji.
U sobi mog stana kraj mora, međutim, nije bilo nikoga koga bih mogla da volim. Nije mi bilo do toga, pa sam svojim kvrgavim rukama zgrabila daljinski i upalila TV da umanjim usamljenost. Kao i obično, gomila sranja. Kad god upalim TV zažalim. A onda sam došla do kanala na kome je padao sneg – pomerajući, jugoslovenski crno beli pikseli. Dugo to nisam videla – kada nema signala, obično piše “nema signala”. Ali ovog puta ne – starovremenski televizijski sneg iz devedesetih, praćen poznatom bukom koja ide uz njega. Da je bio malo uporniji postala bih nostalgična. Mora da sam ga, u čudu, posmatrala nekoliko minuta kada se na ekranu pojavilo mlado žensko lice, sa neurednom kosom i podočnjacima. Progovorila je, kroz osmeh sam joj videla lepe zube i rumene jagodice. Jedna obrva deblja od druge. Onda sam shvatila da se i sama smešim, iako mi je knedla u grlu pretila eksplozijom – sa ekrana mog starog televizora gledala me je moja stara ja. Reklo bi se, po položaju kapaka i svetlosti pod njima, da još nije prešla ni tridesetu.
“Nemam mnogo vremena. Došla sam samo da ti kažem par stvari. Prvo, bilo nam je divno. Drugo, ako misliš da nema ništa na teveu, u pravu si, ali baš i nisi. Ovaj sneg što ga sad gledaš – I VERUJ MI OVO NISAM IZMISLILA – ovo je ostatak kosmičkog zračenja što pristiže sa ivice vasione…Vanja, Veliki prasak još uvek putuje do tebe.”
I otišla je. Opet sneg.
Gde si??? Vrati se!! Bacila sam se pred televizor i dozivala se ali odgovora nigde nije bilo. U naletu besa (ili ludila), iskidala sam TV iz struje, podigla ga u naručje i zajedno sa njim iskočila kroz prozor.
Čas astronomije
/ako želiš da ga preskočiš, skrolaj do sledeće slike. propustićeš romansu slobodnih atoma/
Sve što postoji u svemiru postoji i u nama samima iz prostog razloga – i mi smo svemir. Zaboravite na one lažne zen slike s natpisom “opusti se…jer ti si zvezdana prašina.”
Šta koji kurac to znači? Nisam ja nikakva prašina. Međutim – postoji jedna velika podudarnost između ljudi i zvezda. Tiče se manje njihovog sastava, a više ponašanja. Da bismo uočili tek nagoveštaj ove teorije, potrebne su nam dve stvari. Prva je Neko drugi. A druga je, kao što to ide sa svim velikim shvatanjima – ogroman korak nazad iz sopstvene glave.
Kako atomi odluče da postanu zvezda?
Zvezda nastaje tako što se ogromna količina gasa kreće da prsava pod sopstvenom gravitacijom. U ovom pritisku protivrečnosti, atomi polude i histerišu u panici i sudaraju se međusobno dok trčkaranjem okolo ne zagreju gas do usijanja. Onda pohisterišu toliko da više nema ni mesta da se sudare – od toplote se naduvavaju i spajaju – kažem ti, toplota proizvodi samo najbolje stvari. U tom SRASTANJU atoma nastaje eksplozija.
To je samo početak. Toplota pumpa pritisak sve dok ne postane silan koliko i gravitacija i hop – na toj nategnutoj žici, sveti trenutak tišine. Blagostanje, može se reći. Vrlo napeto blagostanje. Tokom tih blaženih trenutaka, unija eksplozija unutra i gravitacija napolju su kao dva blizanca identične težine što sede na dva kraja klackalice i dive se što tako, bez ikakvog truda, lebde u vazduhu kao dva čarobnjaka. Međutim, na strašnu žalost, ne može tako zauvek. Jedan blizanac će se smoriti. Ogladneće i otići kući. Nuklearno gorivo će presušiti, a gravitacija ne popušta.
Da je blizanca imao ko da zameni, ova blažena tenzija bi trajala večno. Ali to nije moguće – dve sile ne mogu zauvek da budu identične. Ne možemo ni ti i ja, prijatelju moj. Onaj sledeći što bi uleteo, jednostavno, ne bi bio sasvim isti, sasvim odgovarajući. U pokušaju da budem astronaut, ovog trenutka znam jednu očiglednu istinu:
Ljubav je nezamenljivost.
Vratimo se astronomiji.
Nijedan oblik u prirodi nije večan, pa tako i zvezde pre ili kasnije moraju da umru. Što je zvezda veća, brže nestaje. Zato što joj treba mnogo jači pritisak iznutra, da bi se oduprla gravitaciji, spolja. To znači da će atomi biti luđi nego ikad – oni sipaju eksere, spid, guaranu i sterodide u nutribulet i ispijaju najbrži smuti na svetu na eks. I tako, u očajničkom pokušaju da se spase blažena tenzija, samopregorenje se dogodi mnogo brže.
Kako zvezda bira svoj lajfstajl?
Još jedna vrlo logična zabava tiče se toga da kako jezgro zvezde nestaje, tako se omotač širi. Kada čovek svoje atomske i emotivne zbrke izbacuje u svoju unutrašnjost, umesto u spoljni svet, njegova kora se hrani ostacima i postaje sve deblja. Što bi se reklo na svemirskom, ohladi se zvezda. I onda dolazi prelomni trenutak. Naša zvezda je Alisa u zemlji čuda. Ima dva puta, ne zna kuda vode, ali mora da izabere jedan jer u svemiru Alisa nema nazad, nema andu. U jednom slučaju, njene čestice su jednake, razumeju se, energija im je sasvim podudarna – ALI – one se moraju vrteti u različitim pravcima. Svaka vozi svoju vožnju, zanimaju je njene stvari. I u tom indi plesu, one se razdvajaju. Sve je kul. Kao da se njišu uz rege, na primer. Izmučena, ali i dalje uzbuđena zvezda postaje Beli patuljak, ona mala, ali postojana, bela zvezda što je ponekad ugledaš na seoskom nebu.
Da li zvezde imaju psihičke probleme?
Ako je njen prvobitni oblik bio kolosalniji – a to znači da je ovo sunce bilo dva puta veće od našeg – zvezda je u velikom problemu. Ona je pred kolapsom, pada, ruši se, sve je ovo prezasićujuće, anksiozna je, znoji se, oseća zemljotres u grudima, gubi kontrolu, ne zna dal joj je dobro ili loše. Opet je ispred dva puta s tim što sad nema vremena, a ni razuma, da bira kuda će. Sada može da se osloni samo na instikt i preduzme jedno od dva rešenja.
1.
Prvo – odbacuje sve, ajde, IDEMO, daj mi sve, skida se i baca stvari u reku, možda i sama skače u reku, otvara ruke i usta širom i kaže “nek me ubije ono što volim”, rikne kao lav koji je treći mandat za redom car džungle – BAM – eksplodira u vasioni, svim svojim eksplozivnim kapacitetima. Eto nama supernove. Eksplodira godinama u beskraj. Spektakl kakav se ne događa dvaput.
2.
Drugo rešenje je proračunatije. Unutrašnje eksplozije zvezde nisu dovoljno jake i tople da se odupru gravitaciji, ona se povlači u sebe, u previše je ovo, bolje ne, jao, IDEMO ROMANA SAMOODBRANA SAMOUNIŠTENJEE BOLJE JE I TO NEGO PONIŽENJEEE MENI LJUBAV NIJE JAČA STRANA PA MI OSTAJE SAMO….GRAVITACIJAAA… pokušava da se zatvori ali nije dovoljno jaka. Gravitacija sama uskače u nju, tačno po sred grudi pravi se rupa u kojoj nestaju sve eksplozije sve mogućnosti sva sećanja iz prošlosti i budućnosti, strah i nada, “a šta ako…?”, ništa ne boli, ništa ne ushićuje, singularitet je sam i jak i kolaborirajući. Takođe je i večan, i strašno gust i postojan. Međutim, crn je i neopipljiv. Dobrodošli u Crnu rupu.
Susret
Teško se pomeram. Ustvari, možda se ni ne pomeram. Hladno mi je i nemam težinu. Nemam ni tlo pod nogama. Ne znam da li žmurim ili sam u mrklom mraku. Dodirujem prstima oči da ispitam jesu li mi kapci otvoreni ili zatvoreni. Tek tad prepoznajem gusto strujanje materije između prstiju – oni se ne kreću kroz vazduh, nego kroz nešto mnogo gušće. Ja sam pod vodom.
Oči mi se navikavaju na mrak a noge na nedostatak tla pod sobom. Nisam postala sirena, shvatam dok rukama ispitujem ostatak tela, sve je tamo gde treba a bude. A šta je sa unutrašnjim organima? To ne mogu nikako da utvrdim…međutim, nešto nije kako treba. Jer ja sam pod vodom i dišem.
Krećem se lagano i elegantno, bez ikakvog truda jednim zamahom ruku prelazim stotinak metara. Toliko je lako da mi ne smetaju ni mrak ni hladnoća. Ronim satima, u potrazi za bilo čime i pritom shvatam da nijedno “bilo šta” koje sam do sad izgovorila nije podržavalo težinu sintagme. Jer ovo je zaista prvi put da mi treba bilo šta. Bilo šta što nisam ja. Prolaze sati koje provodim sama u moru, više začuđena nego uplašena. Bar nisam žedna! Pokušala sam da se setim kako sam ovde došla i šta sam pre toga radila ali nijedna lampica u glavi nije proradila.
Sećala sam se svog imena, da sam živela na zemlji, i to negde gde su postojala sva četiri godišnja doba. Poslednje što sam videla pre nego što sam zaronila bio je sneg. Sećala sam se i guste dlake neke životinje pod prstima. Izmrcvarenog i tugom izbrazdanog lica neke devojke koju sam volela. Njenog se imena ne mogu setiti. Nečiji dlan, topao i mek, koji stavljam sebi pod obraz. Zemlja u nozdrvama i pod noktima, kopali smo rovove ja i neko od moje braće, taman široke da samo mi možemo da se uvučemo. Krali smo ćilime iz babine kuće da nam bude udobnije dok ležimo unutra dok nam se kolena ne oduzmu. Veliki prasak koji to nije, prozorska stakla koja pucaju i uleću nam u stan u sićušnim komadićima. Mešavina znoja i vina koje ližem sa nečijih grudi i iz nekog razloga uživam u tome. Rumeno i nasmejano lice iznad mog, tesktura nečije šake pod mojim leđima, ili je ona strašno velika ili sam ja strašno mala – ali stajem na jedan dlan, ni manje ni više. Sećam se snažnog basa u grudima i nisam sigurna da li je predivan ili toliko grozan da ću se ispovraćati, ali ne…ja ga se ne sećam – shvatam iznenada – on se događa ovog trenutka, i sve je jači i duži. Dubok, režući zvuk mi se proteže kroz ceo kostur i sve dlake na glavi mi govore: približava se.
Ne znam šta, ali nešto ogromno dolazi ka meni. Ako je ikako moguće, u tamnom okeanu pojavljuje se još tamnija senka, ogromna telesina koja mi se nemilosrdno približava kao svemirski brod. Na stidljivim mesečevim zracima koju pokušavaju da se probiju kroz duboko plavetnilo ukazala se izbrazdana, nejasna površina prekrivena algama, sitnim školjkama i nekom nepoznatom skramom. Pluća koja nemam mi eksplodiraju, ali nisam sigurna da li od užasa ili od radosti što su moje molitve uslišene: “bilo šta“ se konačno pojavilo, veoma se pojavilo. Tačno ispred mog lica ukazuje se smeđe oko, tek nešto veće od mog. Gleda me u tišini.
Ko si ti? – mucam nekako.
Ja sam Slobodni monah galaksije Sombrero. – odgovara mi glas toliko dubok da se Beri Vajt postideo.
Zdravo slobodni monaše…imaš li neko ime?
Ja sam Slobodni monah galaksije Sombrero, takođe sam i plavi kit.
Plavi kit. Životinja duga trideset metara, teška 180 tona, sa srcem veličine Opel Punta i okom kao u umilnog teleta.
Plavi kite…ti si nešto najveličanstenije što sam ikada videla…ali kako ti je oko tako malo? I tako plemenito…kao ljudsko?
Hvala na komplimentima. Vi ljudi mislite da znate sve…pokušavate da stupite u kontakt sa vanzemaljcima, a ne razumete nijednu vrstu na zemlji. Čak ni sopstvenu.
Nekada davno, izašao sam iz okeana. Milenijumima su mi rasle noge, zatim dlaka, iz plićaka sam otišao u šumu. Tokom nekoliko hiljada godina, živeo sam kao goluždravo četvoronožno stvorenje, jeo sam pacolike životinje i učio kako da koristim novostečeni status u biosistemu. A onda sam prerastao u pravog pravcatog praistorijskog vuka. Živeo sam sam, živeo sam u čoporu. Kada tu više nisam imao šta da tražim, krenuo sam nazad ka vodi, terajući peraja da mi se vrate. Okeani su se za to vreme strašno promenili. Batrgao sam zakržljalim zadnjim nožicama dok se nisu pretvorile u ovaj prekrasan rep koji sada imam. Možda nisi upućena, no sibirski vuk mi je bliži rođak nego morž. Sve što mi je ostalo nepromenjeno, da se setim sebe kroz sve ove ere, jeste oko u koje sada gledaš.
Ali kako se sećaš svega toga?
U nekom trenutku, a ti ga srećom ne znaš, tvoji atomi će odlučiti da te napuste, i onda će nastaviti dalje, u zemlju, u vazduh ili gore, iznad vazduha. Pre ili kasnije, naći će se da te opet formiraju. Znaš li zašto sam tako siguran u to? Zato što oni ni isprva nisu morali da te naprave. Bilo je milon drugih mogućnosti da se formira život, ali oni su odabrali baš tebe. Niko ih nije terao. Sastavili su te od najobičnijh elemenata kojih ima ih svuda u prirodi, ništa ekskluzivno, ništa dijamanti i retki minerali. Ali, nekim čudom – samo si ti ti.
Isto se desilo i sa mnom, samo sam ja ovde mnogo duže nego ti, ženko sapijensa. Imao sam više prilika da pogrešim i naučim. Kada sam već ovde, mogu da ti predočim par stvari da uštediš sebi živote: nekad ćeš morati da budeš tečna, nekad vazdušasta, nekad ljubičasta, možda ćeš jednom biti i krznena, a možda si sve to već bila. Gmizala si i njuškala potencijalni obrok račvastim jezikom po suvom pustinjskom vazduhu. Sručila si se iz oblaka na jedno malo indonežansko selo, slavili su te jer je zasadima falilo vode da lepo porastu. Samo ono što je spremno da se menja opstaje. Ima li veće avanture nego menjati oblik i čak agregatno stanje tokom svog oduvečnog postojanja?
Nema veće avanture od postojanja. Ustvari, nema ničega drugog generalno. – reče Plavi kit i poče grohotom da se smeje, kao sto tona težak Deda Mraz.
Slobodni monaše…mogu li da ostanem ovde sa tobom? Mnogo mi je zanimljivo. A…i ne znam gde bih drugde. Mrak je svuda, nema žive duše.
Ovde gde ja živim vreme ne teče jednako kao u tvom svetu. Ne zaboravi – uskočila si u krivu prostor-vremena. Mogu proći godine i decenije, u kojima ćeš se ovsrtati po tami, ili nećeš, jer će za tebe ove godine trajati kraće nego blok reklama što ih puste pet minuta pred kraj epizode. One su tvoje, ne daj im da prođu neopaženo. Oni što te čekaju napolju…a među njima je i bezbroj verzija tebe same, oni sve vide. Pred njihovim očima crna rupa te je pokidala još pre pola veka. Nije ovo nikakva naučna fantastika, mi kitovi verujemo samo u empirijska naučna izlaganja.
To znači da mi nismo u okeanu, nego u…crnoj rupi?
Sporo učiš, kćeri. Idi sad, da ne propustiš prvi sneg…i kačamak. Ja ostajem zauvek ovde, ovo je moj svet. Moj dom. Trajem beskonačno sa njim.
Ali kako da isplivam napolje?
Prati svoj bas. Srećna ti nova godina. Doviđenja!
Kunem se da mi je namignuo. I onda otplivao u tamu.
*
Ne znam kuda ću jer nema putokaza. Ne znam ni da li treba da plivam ka površini ili da se spustim još dublje. Srećom, ogromno jato nepoznatih riba prolazi kraj mene dvoljno brzo da me uvuče u svoj vrtlog, ne ostavljajući mi vremena za mizeriju biranja. Sve što znam je da ne smem da se prepustim tokovima…borim se ali možda je kasno…namesto rupe koja mi je zjapila u trupu, osećam kako se opet formiraju pluća. Od površine me deli kilometar…udaviću se. Ovo je kraj. Batrgam se i probijam kroz hiljade srebrnih riba…predivnih, svetlucavih srebrnih riba…toliko lepih da moji receptori počinju da se sudaraju u neverici. Vidim dugine boje kako se prelivaju na svakoj čestici krljušti. Puštaju me da ih dodirnem. Migolje mi se među prstima i uvijaju oko šaka kao mačke. Smešim im se, smeše se one meni. Jato riba me obavija kao homogeno telo i svom silinom me nosi gore, ka površini i sve jasnijoj svetlosti. Izranjam, udišem, implodiram u supernovu. Ako se neko pita, osećaj je kao višemesečni orgazam.
Na trenutak nisam sigurna u kom sam agregatnom stanju. Skupljam ruku u pesnicu i osećam kako mi se nokti zarivaju u dlan. Bol je dobar znak. Opet vidim svoje ruke, nema čvornovatih zglobova. Imam samo jedan prsten, u obliku zmije, što mi baba donela iz Afrike kad sam imala 10 godina i što je 5 godina bio izgubljen, a onda pronađen u rupi na parketu…Miriše na kačamak.
Okno ogromnih prozora uokviruje bele krovove Beograda. Hodža je skoncentrisana nad šporetom, para iz šerpe samoinicijativno juri ka otvorenom prozoru i napušta stan. Ide da postane oblak.
*
Ako se iko seća kako je ova priča počela, imam da dodam još to da se prva dva scenarija završavaju tako što preživljavam. U modricama, isprebijana, možda i nakon par dana u komi…ali budim se. Hrabrost je najkraći put atoma da te podsete da si živ. Kako je lako biti hrabar kad imaš nekog ko će ti reći “Bravo”! Ali pre ili kasnije, hrabrost će ti biti jedini izbor.
“Kako ti je dobar kačamak Hodži. Bravo! Taman sira koliko treba. Ovde se osećam kao da lebdim u vodi, na leđima plavog kita.”
