Bilo je par minuta posle 3 ujutru kada se veoma pijani Ilija gegao niz stepenice jedne zgrade u Vasinoj ulici. To je delovalo kao prevelika komplikacija, pa se snašao tako što je leđa naslonio na zid i fuljao se tako bočno sve do prizemlja. Gore se još uvek dešavala žurka, koja je sada doduše brojala još desetak ljudi koji su jedni drugima nešto pokušavali do objasne, jedan je spavao na podu WC-a, njegova zamalo devojka je stajala sama na terasi nadajući se da će joj svež vazduh pročistiti grlo i pluća kojima je bilo muka od jedanaeste cigare.
Pošto više nije mogao da govori, a niko nije bio raspoložen za đusku, Ilija je odlučio da je vreme da se povuče tamo gde se od njega ništa neće očekivati. Istina je, međutim, bila da je on očekivao sve od svih. Nadao se da će ovo biti najbolja žurka u njegovom životu, ili da će se tamo naći neka prelepa žena u kožnim pantalonama, sa očima ženke orla i glasom slavuja koja će ga povesti u avanturu, ili terorista koga će on lično zaustaviti da sprovede svoje mračne namere u delo i poubija sve prisutne – i to razgovorom, kao brat sa bratom.
E, ništa se od toga nije desilo i Ilija je došao do zaključka – Sve je džabe. Potajno svi žele da zaustave teroristu ili da budu žena u kožnjaku ili da ih zavede žena u kožnjaku ili ne znam ti ja, ali niko se neće usuditi da to zaista uradi. I svi oni će otići kući, bez onoga po šta su došli. I ja takođe.
Srećom, pred njim se kazala radosna prilika pekare koja je mirisala na zadovoljstvo, na dozu serotonina i nadu. Unutra se pod neonkom presijavalo masnjikavo lice mlade devojke iza stakla koje je čuvalo pecivo.
“Izvolite.” promrmljala je skoro tužnim glasom.
“Dbr veče”, izbaci nekako iz sebe ilija, “Je l’ ima neka svža?”
“Sveža je pica, sad izašla iz peći.”
“Uu, ne mogu. Biće mi muka. Mže kifla?”
“Koja kifla?”
“Ova sa žutom cenom.”
Devojka je bez reči spakovala kiflu sa susamom u papirnu kesu i spustila je na pult. Ilija je uzeo i krenuo napolje.
“Hej! To ti je 30 dinara” – doviknula je.
Preturanje po džepovima je trajalo tri života. Na kraju je našao novčanik, ispustio ga na pod, pa čučnuo po njega i stao da broji siću. Vrlo je verovatno da mu je začetak guzice ispao, kao u stereotipnog pijanca kad se sagne. Ne znamo sa sigurnošću koliko je izvukao odatle, no predao je pare devojci, držeći svoju ruku nad njenom par sekundi predugo.
“Evo. Hvala ti. Stvarno ti hvala. Od srca.” pokušao je da par puta ljupko trepne, ali to mu je sliku pred očima učinilo još mutnijom.
“Hvala tebi. Ćao.”
“Moj ti upào.“
Devojka je preneraženo podigla pogled. Nije znao kud će pa je prasnuo u smeh.
“AHAAHHAAHAH! ” – pocepao se čovek sam sebi.
Okrenula mu je leđa i otišla u kuhinju. Na trenutak se osetio loše, nije mogao da se seti zašto bi rekao tako nešto, pa je povikao za njom:
“Hej! Izvini! Pekarko! Devojko! Izvini…“
Nije reagovala, pa je napustio pekaru. Na kraju krajeva, fora mu je bila toliko glupa da se sam sebi divio.
Ilijina poslednja devojka nije ostavila neki trag u njegovoj istoriji. Za pet godina, neće je se ni sećati. Večeras, međutim, u ovoj noći bez nade, sećanje na nju ima melanholičan saundtrek. Ilija čuje klavir, saksofon, čuje šuštanje talasa…miluje ga njena duga, plava kosa što miriše na proleće i zečeve i spušta se na njene male grudi koje je volela da zove “šaka jada”. Jeste, umela je da se šali na svoj račun, ta vedra, providna devojka. Danas je teško naći duhovitu ribu. Voleli su da idu na pikinke, znala je da spremi pitu sa bundevom. Imala je običaj da izjavljuje stvari poput “Nesrećna sam kad sam tužna”, “Super je kad je lepo vreme”, “Nije dobro za ženu da nosi tange”, “Bregović krade pesme” i to ga je toliko nerviralo da je na kraju morao da raskine s njom. Dobro je da se ovoga setio, i zgrozio, inače bi do sad već urlao u slušalicu i molio je da mu se vrati.
Brate! Koliko sranja ljudi izgovaraju! Kad bih govorio samo ono što ima smisla, pričao bih pet minuta dnevno. Od sada – ne govorim.
Seo je na Trg i bacio se na onu kiflu. Pokušao je – prvo se udario kiflom po obrazu, pa između očiju, pa je konačno naciljao usta. S mukom je žvakao, i pitao se:
Da li kifla živi dok je ne zagrizeš? Da li kifla zna da je kifla? Ustvari, sve su kifle bile testo dok ih krčmarica mlada svojim rukama nije svila u kiflice…svi su ljudi tako bili jedna masa…e…Ali evo, i ja sam joj podario život…možda. Možda sam je i ubio sad. Možda jedem glavu jadne male kifle…
Da se uteši, ipak trpa još jedan zalogaj u usta. Ona je bila njegov podanik, imao je svu vlast nad njenom sudbinom.
“Izvini, kiflo, ali ja sam tvoj gospodar.”
Blenula je u njega, stidljiva i potlačena. Toliko mu se zdušno i bezrezervno predavala da je, kako je zaključio, ona zapravo vladala njime. Mogla je da bira da li će ga rasplakati.
Ko sam ja – nemilosrdni, ali pravični gospodar? Ja sam Dušan Silni? Ili empatičan, samilostan, ali odlučan!…? Kao Kalisi? Ona odlučuje…kifla odlučuje o svemu…crkla dabogda, kiflo!!! Žene…
Zahvaljujući kifli, sa divljenjem kontemplira kako je funkcionisao sistem gospodara i robova – Evo, ovako…Gospodari su imali robove, a onda kada su ti robovi bili dovoljno jadni da su prestali da pružaju otpor, gadili su se svojim gazdama. Ne – gazdama se gadilo to što ne moraju ništa da učine da bi vladali. To znači da ništa nije potvrđivalo njihovu moć…i to im se gadilo. Možda je Gandi imao pravo, taj štrkljavi hipik…onda kad nije hteo da se bije, uspeo je da ismeje ove što su hteli…kiflo, brate…ismevaš me sada.” Srećom, štucnuo je, pa se ovaj kovitlac misli zauvek prekinuo. Šmrkće, prelazi pogledom po pustom trgu, kao da nešto traži. Šta tražim?
Traži priliku, neki nagoveštaj, neki znak koji će mu reći da će se danas ipak desiti nešto vanserijsko. Nešto što zavređuje velike reči kao što su “sudbina”, “istina”, “koincidencija…”smešno”…da, da, pristaće i na “smešno”, samo da nije svakidašnje, samo da nije usputno, samo da nije tek tako.
Dosta mi je slučajnosti! Slučajnost je za pičke!
Zgađen sobom, ustao je i krenuo u pravcu Terazija. Mislio je kako su nekada izgledale, pre svih ratova. Obuzima ga romantika, ljubav prema svome gradu.
Noć na Trgu. Noć u Beogradu. Kakva prelepa sintagma. To mi je omiljena sintagma!
Omiljena??!! – izgovorio je naglas i odvalio sam sebi šamar.
Ne volim ništa što je kao omiljeno! To je sve sranje. Omiljena knjiga, omiljena glumica, omiljeno mesto u gradu, omiljena pesma??!! Kakve su to gluposti?? Kad mi neko kaže da ima nešto omiljeno, odmah ga otpišem, neću više da razgovaram. To znači da si završio sa traženjem – našao si nešto savršeno. A čovek koji završi sa traganjem – pogotovo za nečime što je tako lako tražiti – on više nije čovek. Jeste, ali on je čovek u anesteziji. Možeš da mu iskopaš oko, možeš da mu iskasapiš dušu, neće znati. Neće osetiti. Blažena anestezija. televizori…kese iz maksija…preparati…”ma veeruj mi!”…nadograđeni nokti…sto vrsta soli…himalajska so. JEBALA VAS SO. Strašno mi ide na kurac koliko pažnje ljudi posvećuju ovakvim trivijalnostima. E… svi biznisi su zasnovani na sedatiranju ljudske mizerije, iz dosade ili ne daj bože pitanja bez odgovora…so je ionako svuda, u moru, u znoju, u pišaćki, u suzama…dakle na koži nam je svaki dan. – Tu mu je sinula strašna misao – ZNAM KAKO DA SE OBOGATIM! Plakaću u teglu i to će biti nova so na tržištu. Ilijine suze – 100% orgenik. Sto evra tegla. Onda ću da otvorim štand na sajmu zdravlja i prijatelja i to će biti ekskluzivna prilika, moći će fanovi da me upoznaju, plakaću ljudima direktno u supu.
Ovaj preduzetnički polet je odagnao iritirajuće misli, Ilija nije ni primetio, sada se već gegao brže i lakše, skoro je poskakivao. Nije siguran kuda ide, ali kreće se, grad je osvetljen i tih, nema prodavaca novina, nema uvaljivača humanitarnih čestitki.
Tu mu nešto bilo žao, žao mu što se raduje što je sam. Nekada je naivno verovao da mu svako može biti prijatelj. Svako koga sretne – predratna kasirka što kuca brojeve na kasi domalim prstom, ona iz stana ispod što šeta debelog rotvajlera, deda iz 47-mice što bulazni o iskrivljenim švedskim nožnim prstima. Da nemam prijatelje, da nemam porodicu, da nisam gmaz, ja bih sada ovom ulicom išao otvoren i sledeći čovek na koga naletim bio bi moj prijatelj. Možda bih mogao da ga zagrlim, ispričam svoju frustraciju, možda bismo se razumeli, možda ne, ali ja bih pružio priliku razumevanju, jer je jedina magija na ovom svetu, jedina prava magija, kada se sa nekim razumeš, kada nekog čuješ i kad neko čuje tebe…
Ilija sada ne zna da između njega i svih drugih koji su nekada bili prijatelji u potencijalu, a danas su stranci bez potencijala, stoji samo jedna stvar, zove se iskrenost u postojanju. Postojalo je doba kada Ilija nije sumnjao u svoje postupke, ni u misli, nije im postavljao mnogo pitanja, a odgovorima nije trebala uteha. Znao je ko je, ili nije, ali se nije ni pitao. Išao je i idenje je išlo super. Nikad nije morao da se pretvara. Ponekad je bio tužan, tada je plakao, zvao je prijatelja Lazu, gledao je porniće i slušao melanholičnu muziku. Onda bi nastavio dalje, nadao se novom talasu okrepljenja i radosti, talas bi došao. Nije mu se sviđao musli pa ga nije jeo. Nije voleo teksturu papirnih maramica pod noktima pa ih nije koristio. Kad bi ga udarila prehlada, šmrkao je sopstvene sline dok mu ne izađu na oči, samo da ne pipka maramice. Sviđao mu se lik što radi u podrumu pića preko puta, pa ga je zvao na fudbal. U stvarnosti nisu imali preterano šta da razmene, ali bio je to lep događaj. Bio je povezan sa svime. Sa lažnim kosmosom. U to doba je verovao da će napraviti nešto veliko i važno. Da će naći pravu ljubav, da će ona takođe da pravi nešto važno. Takođe, biće lepa i mila, ali ne suviše.
Lepi ljudi su po pravilu nezanimljivi.
Bio je ubeđen u to. Bio je ubeđen da zna ko je – to sam što sam – i ko će postati.
Večeras, međutim, potencijalnog prijatelja ni na vidiku. Prošlo ih je nekoliko drugom stranom ulice ali činilo mu se ekstremnim da pretrčava Kralja Milana i nekog saleti tek tako. Stigao je do Slavije, mokar asfalt, par namrštenih faca tamo ispred pekare, bolje ne. Onda se desilo nešto što će promeniti tok ove večeri, a možda i ovog života.
Ugledao je ženu, desetak godina stariju od njega. Plava kosa u niskoj punđi, svetlo plavi kaput. Krenula je uzbrdo Bulevarom oslobođenja. Istom stranom, ali nizbrdo, kretao se čovek istih godina, u kožnoj jakni i rukavicama. Naleteli su jedno na drugo, izgledalo je kao da se nisu sreli godinama, kao da su se jedva prepoznali. Nespretno su se zagrlili, porazgovarali tri minuta, rukovali se i svako je nastavio svojim putem.
Međutim. Ilija je mogao da vidi da se oba aktera ove priče široko smeše. Ali oni to nisu mogli znati, bili su okrenuti leđima jedno drugom. Svakim korakom su se odaljavali od tog saznanja. Ilija nije. Znao je. U ovom malom trenutku, on je bio bog.
Bog dobrih stvari.
Božje pomisli ugrozio je prizor lepo osvetljenog Hrama Svetog Save.
Nervira me ovaj objekat, premda Savu prilično gotivim. Zamisli da si srednjevekovni princ i pobegneš od kuće da postaneš isposnik? I nije ti dosta – nego i ćaleta cara nateraš na isto!? Kakav ultimativni tinejdžer. Rebelde. Džejms Din svog vremena.
Smejao se, i odjednom ga obuze teskoba što nema ko da čuje njegov humor. Sve na ovom mestu – hladan pločnik, limeni zvuk prokletog zvona, mirna voda u fontani, sladak ukus vazduha, kamenčić u desnoj patici, bešumni pas što prolazi, nebo u pola 5, nebo koje tek dobija boju, i to ljubičastu, a to je najstrašnija boja za ljude u ovoj situaciji, još kad počne da se pretvara u tamno plavu, to je tek jezivo – sve je govorilo: Ti si sam.
Nema nikoga. Ja sam sam.
I vraća se stara želja, hitra, iskonska i sirova. On iskreno želi, on u svojoj srži oseća snažnu potrebu sve bude grozno, traži i vreba razlog za patnju da se sa njom valja po travi i po krevetu, da ga prikolje između rebara i raspori. Nije hteo da pliva u mlakoj bari tuge, to je bilo isuviše lako, čak sedativno. Ne, hteo je da urla, da zarije sebi nokte u jagodice i da sljušti sebi kožu niz obraze, do vrata, hteo je da bude neurotičan, potrešen do kostiju, da mu se tresu ruke i kolena i da mu pocrveni lice kao paradajz. Možda čak i da mu ide pena na usta.
Ali ta patnja nikako nije dolazila, pa je morao da se pomiri sa nelagodom, ustvari tek njenom naznakom, poražavajućom i dosadnom kao mlaki šamarčić od sedmakinje koja ti se ionako ne sviđa. Razmišljajući o sebi kao neurotičaru, palo mu je na pamet još nekoliko odličnih reči:
– delirijum
– sumanuto
– besomučno
– kataklizma
– krkljanje
…i neurotičar.
Krkljanje je stavio na listu ne zbog značenja, nego zbog tih gusto zbijenih suglasnika koji su vizuelno, i zvučno, oslikavali stanje u kojem je želeo da se nađe. Nije mogao sa sigurnošću da objasni zašto je njegovo srce tako žudelo za kataklizmom, ali ja sa ove razdaljine pretpostavljam da se nadao da posle kataklizme i kraja sveta dolazi čistina, blaženi mir, nešto poput svežine u ustima nakon što opereš zube pa popiješ hladnu vodu.
Presekao ga je rezak bol u želucu koji se mukom penjao na gore, toliko je bolelo da je odmah požalio što je malopre želeo kataklizmu. Požurio je kući.
Uleteo je u stan i gurnuo glavu u lavabo nadajući se da će voda oterati muku što mu je obuzela telo. Nije radilo. Probao je da povraća, neće ni to. Jedino gore pod prstima od papirnih maramica je sopstveno grlo iznutra. Stomak mu se grčio, krkljao je, i utom se setio još jedne odlične kombinacije reči koju je zaboravio da stavi na spisak: samrtni ropac.
Već se u mislima opraštao s majkom, kada mu je na um pala spasonosna ideja. Sasvim mala kesica, jedna kesica, i u njoj sasvim sitan, sasvim čist beli prah. Otpuzao je do kuhinje, nekako dohvatio fioku i stao panično da pretura po njoj. Nema je. GDE SI SADA KADA MI NAJVIŠE TREBAŠ. Setio se sada i kifle, njegove gospodarice i robinje, ili je on bio njen gospodar i rob…a onda mu se ukazala predivna plava kesica koju su mu oči, a i duša, tražili. Pocepao je i sručio sav sadržaj u usta i zalio ga litrom vode. Nije prošlo četiri minuta, krljanje je zamenila tiha violina Ilijinih zahvalnih pluća. Toliko zahvalnih, da je otrčao po papir i hemijsku da napiše Odu radosti, posvećenu njoj, sodi bikarboni, koja ga je toliko puta vratila sa ivice smrti.
Draga sodo, draga bikarbono
Ti si meni i ovo i ono
Što Džon Lenonu beše Joko Ono
Vojinu Ćetkoviću Zanfirsko Zono
Bez tebe bi jutra moja
bila ladna supa od znoja.
Hvala ti sodice
Moja sveta vodice,
Iz dubine želuca moga.
U mome životu jadnom
Imaš status milog boga.
Bio je zadovoljan. Dobra je pesma. Kroz prozor se promaljao skoro pa novi dan, bogu hvala, rozikasta beše zamenila onu ljubičastu koju njegovo očajnički romantično srce nije moglo podneti. Dovukao se do kreveta, u kome će prespavati dan i probuditi se sam.
U poslednjem maglovitom i neželjenom pokušaju da savlada san, setio se ono dvoje što su se sreli i bili srećni zbog toga, a nisu znali. Koliko sam puta bio srećan, a da nisam znao?
