Put u Portugaliju je bio prvo bežanje u mom životu. Uvek sam odlazila ostavljajući za sobom raj a sada je bilo malo drugačije. Prvi put mi je zaista bilo teško da odem – suze na aerodromu i svi prateći skandali. Ali ispostavilo se da za mesec dana u Portugalu možeš da zaboraviš odakle si, a da se setiš svog prvog dana na planeti. Za to su zaslužni jedan tunel, jedan instrument, jedna devojčica i jedan medved.

Doprinos drami je i činjenica da ovaj put nije podrazumevao kretanje – destinacija je bila šuma, sa nadanjem okeanu i Egzitom kao rokom za povratak kući. Na tom mestu me je čekala porodica sastavljena od Amerikanca, Švajcarkinje i njihovog deteta, samozvanih hipika što je njihov način života potvrđivao, a način razmišljanja amerikanizovao. Bilo je tu još ljudi i svi smo živeli pod krovom koji nije bio krov nego zelene krošnje i tenda razapeta iznad improvizovane trpezarije. Ujutru smo radili, pa brali voće i povrće za ručak, ručali pod tom tendom zajedno a onda se dan prostirao svuda, kao vazduh. Tek kad sam se vratila nazad u svoj grad shvatila sam zašto: mesec dana sam živela bez zidova.

Tu je bila još jedna značajna ličnost – ćerka pomenutog para. Imala je plavu kosu, sedam godina, inteligenciju četrnaestogodišnjaka i isti takav bezobrazluk, nikada nije pohađala nijednu vaspitnu ustanovu i znala je četiri jezika. Kjara. Predivno otelotvorenje neprijatnosti.

Mit o rejvu na kraju tunela

Kako to biva u Portugalu, a posebno na jugu ili na manje južnijem jugu koji se zove najportugalskije moguće – Alentežo – smenjuju se zelena i plava, livade posute rolnicama sena, po neki druželjubivi pas, po neki konj, šume i džinovski zaglušujući talasi ako se nađete uz ledeni okean koji tone u pesak. Mesto na kome sam bila (koje se nezvanično zove Donja Orada) je okruženo kanalom koji izvire ko će ga znati gde, onda PRELAZI MOST i tako spaja dva susedna brda, a onda mirno kroz ravnicu i ponire u tunel dug tri kilometra kroz koji, kako je poznato, niko nikad nije prošao. Amerikanac koji se odaziva na Mokša objašnjava: „Kažu da je na kraju tunela neko privatno imanje na obali gde se dešava najbolji rejv ikada.“

Vau! Najbolji rejv ikada. Zamisli prođeš kroz tu mračnu golgotu i završiš na sumanutoj žurketini! Onda sam se setila da je to verovatno laž, pa sam ispitala druge mogućnosti dolaska do kraja kanala. Međutim, drugi put ne postoji. Tunel zapravo ulazi u brdo, a ono je prekriveno tako gustim trnovitim žbunjem da je neprohodno i sa mačetom u ruci. I tako je drugi kraj tunela ostao misterija, a „poslednje merdevine“, koje se spuštaju u kanal stotinak metara pre ulaska u večiti mrak poslednja slamka za koju se možeš uhvatiti a da te tunel ne odnese.

Tri nedelje nakon mog dolaska, koje su izgledale kao tri hiljade pređenih kilometra – leteći, ne hodajući – došao je dan kada je Žade, moj francuski prijatelj i bivši cirkuzant („not vis animols – onli žogl and gufing lajk e klaun!“) odlazio nazad i rodni Nant. U njegovu čast smo priredili večeru, vatru i šou u organizaciji Kjare i njega samog. Ona je uglavnom visila s drveta u raznim pozama, a on se penjao i skakao, svirao ukulele dok je ona pevala razne pesme na raznim jezicima. Jedna pesma na engleskom je govorila o leptiru koji se izgubio, druga na portugalskom nešto o pozorištu i medvedima. Šou je bio gotov, ja malo rumena, svi su tapšali i pođuskavali prepunih stomaka jer je Nikola (majka neprijatnog deteta) spremila sto specijaliteta, a Žade svoj ekskluzivni tiramisu. I ja sam tapšala i pođuskavala i negde u tom procesu koji nisam ni primetila, izašla sam iz sebe i postala svi, ili su svi postali ja. Ne znam kako drugačije to da objasnim – nešto kao pevanje u horu. I u svoj toj harmoniji i zajedništvu, krik se probio kroz noć.

Mala Kjara je zaurlikala i bacila se na pod. Na opšte zaprešašćenje je kroz histeriju odgovorila da je mnogo boli stomak. Majka i otac isprevrtali oči i ostavili je da leži. Tako da sam pretpostavila da joj ovo nije bio prvi put. Ipak sam joj prišla, iz pristojnosti.

„Jesi dobro? Šta bi? Šta bi sa stomakom?“

„Boli me stomak jer Žade ide. Ne može da ide! On je jedini ovde zabavan!“

I tako sam, prvi put, osetila povezanost sa tim detetom.

Jer i ja sam znala da se tuguje stomakom. Isto kao što se bubnjevi i bas čuju bubrezima. Ne znam zašto svi smeštaju svoja osećanja u srce – mislim da je ono preopterećeno radom da bi baš moralo da na sebe preuzme sve što ikad osetimo. Ljubav se, s druge strane, udiše, i to sam shvatila na tom mestu kad sam tokom jedne meditacije zamišljala kako udišem zlatne šljokice a izdišem prašinu.

„U pravu si. I meni je žao što ide. Al ne boli me stomak, možda zato što ga ne volim dovoljno.“

„A koga voliš?“

„Razne ljude i nekoliko životinja. Ali sad kad si me pitala prvi mi je na pamet pao moj pas. On je ustvari polumedved.“

Moj pas! Kad mi nedostaje kuća, nedostaje mi moj pas. U svakom slučaju, devojčica se smirila i otišla da jede riblje oči a ja da dospem vince. Bila je puna prašine od teatralnog valjanja po podu, raščupane kose. Taj prizor mi je probudio neki neistraženi oblik ljubomore, za koji tek treba da se izmisli adekvatna reč. Ta devojčica, ona je tu, sad. Ona ne zna šta je bilo juče. Ona ne zna da osećanja treba da budu u srcu, niti je zanima što je štrokava. Ona kleči na klupici i trpa riblje oči u usta sa zadovoljnom facom. Ako Bog postoji, ja se nadam da izgleda ovako.

Tajne monaha i astronauta

Dva meseca nazad u kalendaru stajala sam na parketu svoje sobe Beogradu. Pušila sam cigaretu, gledala kako se nebo natmurilo i odjednom mi je to nebo bilo važnije nego obično, odjednom su oblaci bili silni i nepobedivi. Niotkuda, bili su mnogo veći i teži nego što sam ranije primećivala. Slutili su na nešto što niko ne može znati osim njih samih. Bacila sam smrdljivu cigaru. Htela sam da iskočim iz kože a nisam znala kako, pa sam sela za laptop i počela manično da kucam:

 Evo ga. Došao mi je trenutak!

-Nemoj da ti ode trenutak.

 Ne ne sme da mi ode trenutak. Šta ako ga pustim sad? Ovo je prava stvar. Ništa nije bilo bliže meni od ovoga što se sad događa.

 -Šta se događa?

 Osećam da mi se sliva lice u bojama malina. Da mi je srce majušno ali prejako, kao kolibri-sunce. Koliko? 80 puta u sekundi? Osećam da moram da poslušam to što mi kaže.

– Šta ti kaže?

 Da izađem iz ovog stana. Volim ovaj stan. Ne znam gde da idem.  Ali idem da osećam nešto. Predugo mislim.  Ovo je… Halejeva kometa – dođe i ode, jednom u nikad, i podseti me na sve naše prethodne živote! Ako je ne zajašem, biću zauvek tužna. Proživeću ovaj život napola tužna. A šta ako…Možda smo svi mi senilni starci. Možda postoji nešto mnogo veličanstvenije i strašnije i užasnije od zaboravljanja. Možda smo svi u jednom izmišljenom domu u koji su nas odveli jer smo podlegli Alchajmeru ili tako nečemu. Tek na momente, setimo se ko smo bili. Kako smo bili divlji. Nekad ništa nisam znala. Sad mi se čini da nikad neću znati više nego tada. Setila sam se da sam lepa i topla.  Što mi nisi rekao?

(tada sam shvatila da pričam s kučetom-medvedom)

 – Kako sam mogao? Ja ne pričam tvoj jezik. Nekada smo se razumeli. Samo je trebalo da oslušneš drugim organima. Ne sluša se samo ušima.

Čujem bubnjeve bubrezima. Možda me zato bole?

– Čuješ da te volim. Mene čuješ ljubavlju. Ne znam kako to da objasnim. Ali mislim da me čuješ zato što me mnogo voliš. Svaki dan me poljubiš.

Ko sam ja? Trnu mi laktovi. Sreća je u grlu. Šta je to?

-To je kad zavijaš na pun mesec. Onda ti se mesec napravi u grlu, isto tako pun.

Sreća je loptasta! Želim muziku. Da se rastužim ko boem. To je patnja iz koje cure lepote razumevanja univerzuma. Tako je jednostavno a teško je. Kako da budem slobodna a da ne budem sama? Možda tražim nemoguće. A možda mi samo trebaš ti! Ti nisi čovek! Ej!

Krenuo je da mi odgovori ali mu je glas postao tako pištav da ništa nisam razumela. I ne samo to. Pas je sada pričao na engleskom. Prolazio je kroz nekakvu metamorfozu. Tamne oči su mu poplavele a dlaka počela da se sliva sa njega kao vodopad. Pre nego što sam stigla da se uplašim, umesto njuška mu se pretvorila u ljudski nos i shvatila sam da ovo nie bila metamorfoza nego buđenje – predamnom nije bila moja životinja, već Kjara, svojih roditelja životinja, lice uokvirenog vratima mog šatora.

„Jel i tebe boli stomak?“ – prošaputala je devojčica.

„Ne…Otkud ti?“

„Htela sam nešto da te pitam. Hoćeš sa mnom sutra kroz tunel?“

Prosula mi se kesa šljokica po unutrašnjosti stomaka ali sam iz odgovornosti starije osobe odgovorila:

„Ne možemo tamo, hladno je i ko zna čega sve ima. I mrak je. A i tvoj tata bi nas čekao na drugom kraju sa sekirom.“

„Onda ću da spavam s tobom.“

„Ajde.“

*

Vratila si se! – zalajao je moj medved – mislio sam da si umrla. 

– Nemoj mi to. Ko će onda da te mazi? Toga se plašim najviše. Mada, malo me i fascinira – to je moja tajna, zato sam srećna kad sam srećna. Možda i umirem u paralelnom univerzumu, a ovo je moj poslednji flešbek.

Jesi li sada srećna?

– Sada sam u transu! Došao mi je TRENUTAK! Tada se svega setim. I kada lutam sama. Kada sednem i posmatram ljude. Njihove male pokrete, njihove nervoze i uzvrpoljenosti, i njihove nade, njihove bebe, nasmejane bebe. Ljude i njihove raznolike nošnje. I trans u poljupcu, množenje sa dva i deljenje sa trista miliona delića u koje se tom prilikom razložiš, udisanje, divlji mekani jezici i zubi pod zubima, letimo zajedno kao lopta od pudinga od maline kroz mračni svemir. Zaboravim da mislim, ili ne stignem da mislim, nego me pojave oko mene samo izudaraju i ja ih osećam.

Šta još? – ovo je rekao sa nadom, nagoveštajem, mahorepom i podignutim obrvama.

– TI MEDVEDE!  Jel znaš zašto? Ti me umivaš svojim postojanjem. Ti si ljubav! Ljubav je braon i dlakava je.

Predivan si, ti nemaš nijednu osobinu jer ti si apsolutan: ti si ljubav!

Život i smrt su isto, jel da? Sve to što se u meni bori svaki dan, od kako mislim – besmisao i ushićenje, strah i odvažnost, stid pa neustrašivost…to je sve isto? To su dva pola iste kugle. Severni i južni pol, na oba je hladno.

Život i smrt, oba su smislena i besmislena. Ništa nije tačno ni netačno. Samo je ljubav tačna. Čak je i sloboda laž. Šta je uopšte sloboda? Kako je nađem? Možda to znaju monasi u Nepalu. Možda astronauti. Oni su doživeli prostor kroz vreme i jedini shvatili d anijedno ni drugo ne postoji.

Ti medo, ti postojiš. Ti si tako stvaran. Kriviš glavu. Legneš mi uz leđa. Prdiš i tvoj prdež je užas, itekako je stvaran. Tako znam da smo živi, i ti i ja. Ali molim te nemoj tako često da me podsećaš. Hajdemo u potragu. U planine? Ti, ja, mudra knjiga i šator. Ponećemo i nešto da jedemo. I vode. Dosta! To je to. Stvarno ćemo to da uradimo, jesi čuo? Neće nam ništa faliti. Možda sretnemo nekog ježa koji želi da se grli – svaki dan novi izazov! Imam pesmu u glavi – hoćeš da igramo?

Spavao je. Predugo sam brbljala. Zato sam sela na pod, napisala pesmu na parčetu papira, zgužvala ga i ubacila u gaće, jer je to bio jedini komad odeće na meni.

Dobro jutro

Dok je on spavao, ja sam ležela budna u svom šatoru, jer je na javi takođe došao trenutak. Ispuzala sam iz šatora, udaljila se od kampa i pod svetlom baterijske lampe napisala sve ovo u dahu, dok mi se kolibri koprcao u grudima. Onda sam shvatila da nikome naročito ne želim da ih pokažem i ritualno ih bacila u kanal.

Gledala sam svoje reči kako odlaze ka još dubljem mraku – mraku tunela. Jedan papir se, međutim, nasukao na beton i pod svetlošću meseca sam na njemu videla par osuđujućih plavih očiju, slojevite podočnjake i najčudniji nos ikada, i taj nos ga je odao: Hegel, plemeniti i slatki Hegel o kom sam pre neku noć čitala. Možda sam halucinirala, možda opet sanjala, ali iz usta papirnog Hegela izašlo je:

„Ove reči su te stvorile. Nisi ti stvorila njih. Zato one nisu tvoje i ne možeš da ih bacaš. Ali, nema veze – ti postojiš. I na korak si od toga da saznaš da sve što si izmislila postoji. Tek kada uđeš u te papire, i zaplivaš po moru svih papira sveta, saznaćeš sve. Ali samo na trenutak. Oni tada neće govoriti o tebi, jer neće umeti: i ti ćeš tada biti sve.“

Skočila sam u kanal i histerično zaplivala ka papirima. Ali svaki moj zamah ih je terao dalje, sve dok zvezde nad nama nisu nestale jer ih je zamenio betonski plafon ozloglašenog tunela.

Verovatno se nikada nisam više uplašila. Batrgala sam se i licem rušila kuće paukova, a moguće i drugih životinja. Telo mi se ledilo i povraćalo mi se, manje od smrada a više od pomisli da ispod mojih nogu leže neke prastare životinjske i ljudske kosti. Nisam mogla protiv kanala. Prepustila sam mu se, nadajući se da ću opet videti sunce i psa. Htela sam mamu, dečka, doktora Čandru sa pedijatrije u Domu zdravlja Kanarevo brdo. Udarila sam grudima u nešto što je imalo teksturu kore drveta i plutalo je, pa sam se uhvatila za njega, naslonila glavu i setila se: ovaj tunel ima kraj.

Kao što to biva kada se nečega plašimo, sam događaj je bio mnogo manje strašan od njegove predstave. Verovatno je prošlo nešto više od pola sata dok nisam ugledala bledu svetlost i dok me tunel nije ispljunuo u plićak okeana, gde su me džinovski slani talasi oprali od užasa iz mraka. Nije blo nikakvog rejva, ali je praskozorje bilo dovoljno da osvetli najlepšu plažu koju sam u životu videla. Bacila sam se na pesak i plakala ostatak svog života. A možda je ipak trajalo petnaestak minuta, jer sam zaspala od iscrpljenosti.

*

Ujutro, za doručkom, sve se odvijalo najnormalnije, a ja sam svoje noćne avanture sačuvala za sebe. Dok smo delile avokado, Kjara me je pitala:

„Jel tebi to nešto viri iz gaća?“

Zavukla sam ruku u njih i izvukla papir sa razmazanim slovima.  Pogledala sam devojčicu i videla da i ona gleda mene, očima divljeg medveda. Ovu pesmu sam napisala odavno. Tako smo se i upoznali, ljubavi moja krznena.

Nekoliko nedelja kasnije opet sam bila na beogradskom parketu, u zagrljaju sa pospanim psom. Da li ću uvek videti isto što i on? Neću. Doći će opet trenutak kada ga neću razumeti. Ali i taj trenutak će proći i ponovo ćemo razgovarati. Hoćeš da se probudimo sad i odemo da kupimo cveće? Želim da imam žuto cveće. I da ga istetoviram svuda po telu, da nikada ne uvene. Zamisli to: Ja naborana bezuba starica na samrtnoj postelji a cveće na meni cveta kao kad sam imala 25 godina. I kaktus! Kaktus koji nikada nije zalivan a preživeo je. Car! I onda je pustio jedan maleni, crveni cvetić. To mi je omiljeno. Idemo sad napolje medvede. Idemo i da nađemo učiteljicu muzike. Možda je to sve što nam u životu fali.

 

 

Umjetnost: Leonora Carrington