Veliki sam obožavatelj grada u kom sam se rodila. Jednom nedeljno čeznem za mozgom turiste u Beogradu, da ga vidim novim očima i pomirišem novim nosem.
Sa tajnim priznanjem da u Beogradu nema mnogo šta da se vidi, ali ima itekako šta da se doživi, osećam patriotsku obavezu da se zapitam kako bi izgledao da ga niko nikada nije rušio.
Kako se živelo? Na šta je smrdelo? Kako je zvučao? Ko je šetao ulicama? Da li je Beograd ista osoba koja je bio pre ratova? Kažem „bio“ jer Beograd u ljudskom liku zamišljam kao postarijeg, ali naočitog lika sa podočnjacima i bradom. Na primer kao Šon Koneri, kad bi bio alkos.
Delić slagalice krije ovaj preslatki devetominutni dokumetarac na koji sam naletela nekad u Muzeju grada Beograda – Priča jednog dana: Nedovršena simfonija jednog grada. Režiser, Maks Kalmić, se rodio i umro u Beogradu, tek nekoliko meseci nakon premijere filma, sa nepunih 36 godina. Da ironija bude ogromna, sve se odigrava 1941. godine, kada mlađani Maks biva ubijen kao žrtva holokausta.
Ipak, pre toga je uspeo da nam sačuva delić vremena u kome si pre izlaska na ulicu stavljao šešir na glavu. U glavnim ulogama su sedam neposlušnih olovaka, par lakovanih cipela, jedan nilski konj… i Beograd, koji se budi uz mlekadžiju i pada u san posle pogledivanja uz šlagere.
Sve isto kao danas. 🙂
