Kičma mog bivstvovanja u poslednje vreme, koja ume da postoji samo danas i sad i tako mi donosi spoznaju ćivota u njegovom punom sjaju mi isto tako sabotira planove da uradim bilo šta smisleno i normalno, što inače smara pa nije ni važno, ali patnja nastaje kad želim da prenesem svojima trans ili osećaj vezan za sve nemoguće stvari koje se dese tokom jednog dana ovde, i sve ono što se tokom dana prećuti ili se razmeni pogled, a pošto bez izvornika nema s kim samo se nasmejem u sebi pa osećaj ostane uskraćen za ono dupliranje koje nastaje kada se podeli sa nekim ko ga razume. I onda ubrzo stari trans zameni neki novi, a za sve što se desilo nisam ni sigurna da li je stvarno ili sam izmislila.
I eto tako htela sam da krenem od početka ali sam onda shvatila da ga se ni ne sećam a i ko sam ja da naredim gde je početak? Ali znam šta je ovog trenutka – Koldplej mi ide, red je i baš mi prija posle toliko salse i sa svih strana, da mi izazove neki osećaj koji ne govori isključio “ola mamasita, hajde da se vatamo na plaži” jezikom. Inače, ovde je to uobičajen način za start, a koristi se i onomatopeja „ks, ks“.
Gradska plaža na koju niko ne ide. Ko dođe, pak, kupa se obučen ili u nekim mrežastim odorama.
Šta mi fali ovde, a da nije duhovna porodica, eto to sam shvatila kad sam pustila Armstronga i preuredila malo sobu da pokušam da se pravim da je moja, zen kutija sa prozorima i prelistala malo Čonkina i Marka Tomaša sa interneta. I primetim u jednom trenutku, mozak mi se samoizmasirao. To je to. Fine stvari. Lepe reči, vanzemaljske misli, konverzacija koja je nezapisiva, nešto da miriše na lepo, stvari poput ofingera za časopise, uhranjenih kućnih mačaka, vina iz čaše za vino, jagoda, sedenja na prozoru na trećem spratu, one čiste sreće kad si gladan i go a mnogo ti je lepo. Čini mi se da ovde ljudi žive od osećaja, ne od misli, što je divno, puno bliskosti, bez zagrada i zidova, kao da se ničiji znoj ne računa, kao da svi isto pričaju i isto žele, bez suvišnog taloga na mozgu, ali to divno postojanje mi nekako ima crno ispod noktiju. Treba mi ponekad da ga shvatim, da mislim o trenutku koji se događa, i da znam da još neko misli o tom trenutku. Onda pomislim ih Vanja, koja si Evropljanka. Prvo se smorim a onda pomislim kako je baš lepo što je sve razno, Amerike, Evrope i Australije, dlakavi i ćosavi ljudi, dosadni, čisti i tačni autobusi i rikše sa džinovskim zvučnicima i Isusima u šljokicavim gaćama iz kojih ispadneš u svakoj krivini. E da njih obožavam nerealna su zabava, što je domaćima presmešno, a smejali su mi se i danas kad sam uzela da jedem svežu papriku, šokirali se. I onda se setim nečeg još većeg kada je u pitanju različitost i normalnost u svojoj izmišljenosti. Dakle ovaj grad Isusa, konzervativnih, tradicionalnih sistema vrednosti i razmišljanja uopšte, je pun gej klubova. Al nije što je pun, nego što su ti klubovi isto tako puni strejt ljudi koji apsolutno ne obraćaju pažnju na scene koje bi se u Beogradu završile prilično nezabavno, i što uopšte ne kapiraju zašto mi je to fascinantno. Kao i činjenica da kad izađem ujutru iz sobe svi me grle i ljube za dobro jutro, što je stanje još od prvog dana. A što je meni to uopšte čudno? Vanja kakav si ti to pegaz? I tako dodam sebi još jedno uputstvo u priručnik „Kako biti kvalitetan pegaz“.
Još sam bila u transu sinoćne žurke kada se desila još jedna nemoguća stvar. Dolazim u školu a tamo neka gungula, časovi pomereni, uđem u svečanu salu i kažu mi da u penziju odlazi (ovo je stvarno važno istaknuti) KOORDINATORKA DISCIPLINE. Đaci su joj priredili oproštajnu priredbu ali ona ne želi da dođe. Sala ogromna i prepuna, svi su mnogo uzbuđeni, strepe hoće li doći/neće, sede na svojim mestima i čekaju. Jedna vrata se otvaraju i promalja se bakica u belom, kada masa skače, ali stvarno skače na noge i zatrese se aplauz, vriska, a onda kreće opšti plač. Znači nije se nekom potkrala suza, nego ljudi jecaju kao da je žena umrla ne daj bože. Opet onaj trenutak kad nemam s kim da razmenim saučesnički pogled, i onda šta ću, prepustim se atmosferi (mislim nisam plakala, al sam se naježila). Usledila je predstava, ples, govori (Hali Beri kad je dobila Oskara) i na kraju pesma koju je pevala puna sala prateći devojčicu koja ju je izvela na bini. Opet su svi plakali. Plakali su i posle nastave, u zbornici, gde smo u njenu čast pijuckali vino (konačno!), svirali gitaru i pevali kolumbijski folk, i tada se desio jedan neverovatan trenutak.
Njihala sam se u ritmu. Nisam ni primetila.
Tek na putu kući, u svetlećoj rikši iz koje nisam ispala, shvatila sam: zaboravih da potražim imaginarnog saučesnika! Zaboravih čak i da gnar postoji! Gde ode? Ostao si kući?
Izgleda da postajem Kolumbijka.
